Prirodno

U poslednjih par dana, dvoje ljudi čije pisanje redovno pratim iznelo je slične zablude po pitanju ishrane. Prvo, Mark Bitman, gastronom i kolumnista NYT, o ovoj meta-analizi koja kaže da organska hrana nije ništa hranljivija od konvencionalne:

How can something that reduces your exposure to pesticides and antibiotic-resistant bacteria not be “more nutritious” than food that doesn’t?

Because the study narrowly defines “nutritious” as containing more vitamins. Dr. Dena Bravata, the study’s senior author, conceded that there are other reasons why people opt for organic (the aforementioned pesticides and bacteria chief among them) but said that if the decision between buying organic or conventional food were based on nutrients, “there is not robust evidence to choose one or the other.” By which standard you can claim that, based on nutrients, Frosted Flakes are a better choice than an apple.

(via That Flawed Stanford Study - NYTimes.com)

Hana Kazanović a.k.a. Cyber Bosanka, o bosanskim ekvivalentima Frosted Flejksa:

U principu smatram da sve što je nastalo u laboratoriji nije zdravo za jelo, a posebno da nije preporučljivo za djecu koja rastu i razvijaju se. Slatkiš je zaista presladak (tu sam se složila sa Draganom nakon što sam ga probala) i ne obiluje zdravim sastojcima. Garantujem da svako od nas u kuhinji može napraviti puno zdraviji i ukusniji kolač za dijete, od prirodnih sastojaka.

(via Slatkiši koji se reklamiraju na sve strane najčešće i nisu baš zdravi. Kako djecu sačuvati od njih? | Cyber Bosanka - Hana Kazazović)

Oboje izgleda jako drže do prirodne i zdrave hrane–dva efemerna pojma koja u glavama ljudi obično idu ruku pod ruku i za koje će svako lako dati primere–spanać je i prirodan i zdrav, Tviks nije ni jedno od ta dva. Osim, naravno, za dijabetičara u hipoglikemijskoj krizi koji je na varfarinu zbog atrijalne fibrilacije–sav taj šećer u Tviksu će itekako pomoći, vitamin K u spanaću koji poništava dejstvo varfarina baš i neće. Ili, još jednostavnije: šta biste od ta dva preporučili nekome ko je gladan i alergičan na spanać. Pojam zdrave hrane je, kao i skoro sve drugo u medicini, potpuno relativan.

Pretpostavka je onda da većina ljudi pod pojmom “zdrava” podrazumeva hranu sa što više vitamina i minerala, a što manje kalorija i, naravno, bez stvari za koje se zna da izazivaju ili doprinose bolesti–pesticida, antibiotika, dokazanih kancerogena… Ono što je Bitmana pogodilo a što je stanfordka studija pokazala je da se po prvoj stavci, količini hranljivih materija, organska hrana ne razlikuje od konvencionalne. Ova druga, odsustvo štetnih materija, nije proveravana.

Iskaču dva pitanja: da li materije koje u laboratoriji date u mega-dozama mogu sa izazovu rak kod, recimo, pacova, smeju da se nađu u ljudskoj ishrani; i da li možemo biti 100% sigurni da su baš svi sastojci propisno ispitani? Za oba je ključno poverenje, u nauku uopšte koja kaže da je život sam po sebi kancerogen i da je sve pitanje količine i umerenosti pa daje maksimalno dozvoljene koncentracije; u proizvođače koji garantuju da je ono što je na etiketi zaista i u pakovanju; u državnu regulativu i konkretnu laboratoriju koja treba da ispita dati uzorak hrane na ispravnost. Nešto mi govori na to nije ono o čemu su Bitman i Sajber Bosanka prvenstveno mislili.

Biće da je ključ u onome prirodno. Prirodnost hrane je za većinu ljudi, pretpostavljam, njena blizina primarnom, neobrađenom obliku. Jednostavno je utvrditi da su voće, povrće i neobrađeno meso prirodni, a Snikers i Smoki ne. Naravno, u pitanju je kontinuum–Pringles čips je većini manje prirodan od Čipsija sa ukusom pice¹, a ovaj opet manje prirodan od običnog slanog. Gde će neko datu hranu postaviti na taj kontinuum je, međutim, subjektivno i zavisi od njegove/njene upoznatosti za procesom prerade–pšenično brašno je nama verovatno prirodnije od tapioke, ali ne i nekome iz dubine Amazona.

Savremena prehrambena industrija i način na koji pripremaju hranu i obeležavaju sastojke dodatno udaljavaju kornisnika od primarnog izvora. EU je sa svojim “E brojevima” dodatno zakomplikovala stvar i dala novu zanimaciju teoretičarima zavere–svako zna za ljutu papriku, neko zna da je ljutina u njoj od kapseicina, ali šta je kog đavola E160c?

Šta onda kupovati? Možete se držati onog Polanovog: “Jedite hranu. Ne previše. Uglavnom biljke." gde pod “hranom” podrazumeva nimalo ili minimalno procesuirane proizvode², ali isključivo da biste sebi uštedeli vreme pri kupovini a ne kao garanciju prirodnosti³ i zdravlja. Neko može pratiti njegova pravila i završiti samo na nutrijensima-siromašnom krompiru i pirinču, dok dosta prerađene hrane na kojoj smo odrasli (Plazma keks) ne bi bilo obuhvaćeno iako sadrži sasvim dovoljno vitamina i minerala. Ova pravila su zgodna heuristika za brzo biranje (verovatno) dobre hrane sa minimalnim rizikom od izlaganja nepoznatim i/ili potencijalno štetnim materijama, ali nisu nikakva garancija zdravlja i kvaliteta. Jer i pored svih vaših najboljih namera, onaj skroz domaći kolač koji ste kod kuće napravili od organskog belog brašna, domaćih jaja, organskog bezmesnog mleka bez antibiotika i hormona rasta, i prirodnog šećera od trske sa male Fertrejd plantaže na Ekvadoru⁴ imaće jednaku nutricionističku (bez)vrednost kao Barni čokoladica⁵.