Dok mi je pisanje na engleskom blogu postalo svakodnevna praksa — preporučujem — osećam da mi je srpski zarđao. Pretpostavljam, valjda, da ljude koje bi interesovalo ono što pišem znaju dovoljno engleskog da mogu da dobiju sve što im treba tamo. Sa druge strane, glavna ciljna publika za ovo pisanje sam ja sam, ili da budem precizniji, ovo radim kao dopuna razmišljanju, a da budem iskren već nekoliko godina Srbija mi nije baš na vrhu stvari o kojima razmišljam. So it goes… Tako to ide…
Ali ne bih ovo pisao da nema nečega konkretnog, a to konkretno je da mi je neko prosledio intervju čija tema i sagovornik nisu sada bitni, ali ono što jeste bitno je da ga je vodila Maja Nikolić, što me je za trenutak podsetilo kratak TV razgovor nas dvoje od pre nekoliko godina, što sam bez razmišljanja naglas izgovorio, što je onda dovelo do iznenađenja od strane ukućana koji pojma nisu imali — sada mi kažu, mada sam prilično siguran da sam ih o tome svojevremeno obavestio — da sam imao bilo kakva pojavljivanja na srpskoj televiziji, jer znaju da generalno izbegavam interakcije sa novinarima, koji, znam, imaju težak posao bilo gde a naročito u Srbiji, ali sa druge strane, da li se lurkovanje po društvenim mrežama i razmenjivanje mejlova zaista može nazvati novinarstvom?
Elem, snimak je ovde, iz vremena kada sam još radio u državnoj službi. Ne sećam se da li sam tada to spomenuo, ali zagađenje vazduha je uz pušenje verovatno najveći promenljivi uzročnik raka u Srbiji. Već znamo da je život u Srbiji jeftin, ali ne udišu li krivci za to pojeftinjenje isti vazduh kao i njihovi sužnji? Ili možda zgrade u Beogradu-na-vodi imaju bolju ventilaciju?