Dr Sci Med

Jedna od boljih životnih odluka koje sam doneo bila je, izgleda, da ne završim doktorske studije na Medicinskom Fakultetu u Beogradu. Kao razlog bih retroaktivno mogao da navedem obezvređivanje titule doktora nauka bizarnom sudskom odlukom; u stvari, ta titula bila je obezvređena mnogo ranije, i ne samo u Srbiji, u dovoljnoj meri da nakon svih položenih ispita i na korak do prijavljivanja teze ipak odustanem.

Zašto bi jedan doktor medicine, uz to i specijalista ili subspecijalista, želeo da postane dvostruki doktor? Svakako ne zbog veće mogućnosti za bavljenje naukom: jedna od privilegija medicinara je što se njihovov interes u nauku, opravdano ili ne, “podrazumeva”. Prepreke za bavljenje kliničkim istraživanjima ne postoje, a ni laboratorija nije van domašaja¹.

Manjim delom odgovorna je pozitivna selekcija za ljude koji vole da polažu testove. Nakon osam godina osnovnog, četiri srednjeg, i šest visokog obrazovanja, šta je još nekoliko godina, kolokvijuma i ispita u zamenu za novu diplomu kojom ćete usrećiti roditelje i impresionirati širu porodicu, prijatelje i okolinu? Ovo je slučaj većim delom u Srbiji nego u Americi — o ostatku sveta ne bih mogao da govorim — jer titula doktora nauka opravdano ili ne u Srbiji ima daleko veći prestiž.

Bojim se da je veći deo motiva u obe zemlje prevashodno finansijske prirode. U SAD, MD/PhD programi su način da studenti zamene finansijski trošak vremenskim. Za dodatne 3-4 godine koliko je potrebno završiti doktorat, studenti mogu uštedeti desetine — pa i stotine — hiljada dolara po godini za četiri godine studija medicine koje su obuhvaćene programom. I dok polaznici MD/PhD programa imaju više uspeha u dobijanju grantova od onih koji nisu išli tim putem, procenat lekara koji se bave laboratorijskim istraživanjem je još pre 10 godina padao zbog tenzije između kliničkog i naučno-istraživačkog rada (PDF, strana 42). Čak i oni sa najboljom namerom — a nemaju je svi — odustanu od istraživanja zarad klinike.

U Srbiji su motivi još perverzniji: zvanje doktora nauka je direktno povezano sa univerzitetskom titulom, a plata u državnoj službi (manji problem) i cenovnik privatnih klinika (problem koji je mnogo veći) direktno povezanin sa tim da li je neko “samo” lekar, asistent, docent, vanredni, ili redovni profesor na Univerzitetu.²

Podstreci su bitni, i u obe zemlje potpuno disfunkcionalni, ako je cilj imati lekare koji se razumeju u nauku.

Post scriptum 1: Naravno da je delimično prisutan fenomen kiselog grožđa, tako da uzmite ove moje komentare sa rezervom. Svakako bi bilo bolje za mene da imam nego da nemam doktorat — pod uslovom da sve ostalo ostane isto. Ali naravno, sve ne bi bilo isto da sam odlučio da dobar deo vremena i para uložim u rad na nedovršenoj tezi, i teško bi mi bilo da zamislim situaciju u kojoj bih bio jednako zadovoljan sa svim kompromisima koje bih morao da napravim. Ili je možda problem što nemam dovoljno mašte?

Post scriptum 2: A zašto bi neko koga nauka ne interesuje a nije lekar želeo da ima doktorat? E, to je prava misterija.