Vlada:
Diplomirao sam na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu (odsek stomatologija) i moj resume posle 7 godina koliko mi je trebalo da zavrsim faks izgleda tako jadno da kad bi postojao neki jednodnevni kurs stomatologije za decu ometenu u razvoju moja praksa bi licila upravo na to. Hajde da se ogradim odmah na pocetku i spomenem kako sam bio jedan od boljih u generaciji, cisto da bacimo pravo svetlo na ostatak ovog teksta (citaj, ima i gorih).
Svega 2 ekstrakcije i to prva tako sto mi asistent pridrzava ruku, a druga parodontopaticni zub koji se toliko klati da bi pusterom mogao da se izduva van. Keep in mind, vezbe iz oralne hirurgije traju vise od godinu dana.
Napunio 5 kanala korena, sto je bila norma. Medjutim, normu posle godinu dana nisam ispunio kao ni mnogi (imao svega 3), tako da su se narednog semestra organizovali dodatni casovi za nas nesretnike. Ta usluga naravno nije bila free (o, da). Troje ljudi na stolici, sa svega dva termina nedeljno, pritom sami vijamo pacijente, a ako vec nije dovoljno komplikovano da dodam kako nije smela (ni slucajno) da se koristi turbina. Pacijenti su provodili na stolici po 3 do 4 sata u proseku (tu onaj deo sa turbinom ima itekako veze). Dalje u rezumeu stoji i 0 (slovima nula) proteza, dve nadogradnje (lucky me) i uklanjane mekih naslaga (jedan od najkomplikovanijih zahvata u stomatologiji) i to mu dodje to, posle ovoga ostaje samo computer skills and languages, gde sam srecom jak .
Anyway, studije pamtim po tome sto sam upoznao neke sjajne ljude, sto sam puno putovao i na jednom od putovanja i upoznao devojku iz Rusije koja mi je u medjuvremenu postala zena i mi smo sada tnx God u Chicagu. Vreme protraceno na moje upoznavanje sa stomatologijom je heavy, heavy waste.
(via Dobrovoljni robovi « Intern)
Moja zadnja vežba (blok) iz interne je bila moja tačka ključanja jer je profesor pokušao nešto da nam diktira na šta je meni pukao film i pitao sam otvoreno celu grupu: “Ko je video akutni infarkt miokarda na prijemu?”. Kako niko nije digao ruku profesor se napravio posramljenim i potrudio da nas prebaci kolegi i ode kući.
Stojim pri tome da su Američka i Engleska medicina najbolje.
Na svu sreću imao sam prilike da RADIM 5 nedelja u engleskoj bolnici. Ovo nije bila fakultetska razmena gde ja stojim sa strane i “odblejim” 2h i odem kući već sam imao ista prava i obaveze kao njihovi studenti završnih godina (radno vreme 8-24h) a moja nadređena je čvrsto verovala da studenti služe za scut work i da ih ne treba štediti ni u ludilu. Naravno, ja znam engleski gotovo isto kao i srpski pa mi komunikacija nije predstavljala veći problem.
Ja sam za tih 5 nedelja (često) danonoćnog rada naučio više nego za 6 godina ovde.
Radio sam tamo sa engleskim lekarima i studentima kao i švajcarskim i nemačkim studentima (work-placement kao i ja) i odgovorno tvrdim da ni naš najbolji student ne može da priđe njihovim (nemačkim, švajcarskim i engleskim) prosečnim studentima završne godine po kliničkom znanju i umeću (predkliničko znanje nije bitno jer smo mi lekari a ne biomedicinski inženjeri) a verujem da ni većina naših specijalista kao ni profesora ne mogu prići većini njihovih specijalizanata (a možda i stažista i studenata).