Andres Tegnel se kockao životom građana Švedske — i izgubio

Pre par meseci, oni koji su branili švedski pristup upravljanju pandemijom još uvek su imali municije. Švedska je početkom ove godine imala mnogo više umrlih od svojih skandinavskih komšija, ali to su objašnjavali jednim kiksom — nedovoljnom zaštitom staračkih domova — a ne greškom u celokupnoj strategiji.

Za dvoje ljudi koji ne znaju po čemu se švedski pristup razlikovao od drugih, ključna karakteristika bilo je nopostojanje izričitih zabrana. Prodavnice, restorani, bioskopi, nastavili su da rade bez ograničenja, ljudi su mogli da se okupljaju u kojem god žele broju, maske su bile preporučene ali ne i obavezne, a i to samo za obolele i ugrožene. Ovaj intervju sa njihovim glavnim epidemiologom, Andersom Tegnelom, je poučan. Prvo, na virus je gledao kao na dugotrajni problem za koji su potrebna održiva rešenja:

“Na početku, puno smo govorili o održivosti, i mislim da je to nešto u čemu smo uspeli. Takođe je bilo otpora prema brzim rešenjima, razumevanje da ovo neće biti lako, da neće biti neka kratkotrajna stvar, neće je rešiti jedna vrsta mere. Vidimo bolest sa kojom ćemo imati posla dugo vremena u budućnosti i moramo sagraditi sistem da to i radimo."

Uz to, Tegnel se nadao da će više slučajeva početkom godine doneti, ako ne potpuni kolektivni imunitet, onda bar malo više zaštite Šveđanima u odnosu na ostatak Evrope:

Kolektivi imunitet jedan je od najkontroverznijih koncepata Covid-19 krize. Tegnel je izričit u tome da cilj Švedske nije da dozvoli virusu da protutnji dok dovoljno stanovništva ne bude izloženo i infekcija se ne uspori. Ali tvrdi da je imunitet bar delimično odgovoran za nedavni oštar pad u švedskim slučajevima i pita se kako će komšije proći bez njega. “Šta štiti Kopenhagen sada? Videćemo,” dodaje.

Ovaj pasus od 10. septembra je naročito loše ostario — švedski zdravstveni sistem postao je preopterećen pod naletom obolelih kojih je za red veličine više nego u okolnim zemljama — ali ispostavilo se da je i prva teza bila pogrešna. Manje od godinu dana od sekvenciranja virusa imamo ne jednu, već bar pet naizgled delotvornih vakcina¹ koje će dramatično smanjiti broj onih sa teškim oblikom bolesti.

Kao sedmogodišnje dete koje misli da ga niko neće videti ako ono zažmuri, mnogi u Švedskoj uključujući njihovog glavnog epidemiologa mislili su da novi koronavirus neće postojati ako se pravimo da se ništa nije promenilo, dajući pri tom materijal teoretičarima zavere širom sveta. Ozbiljnije zemlje su za to vreme radile na pravim rešenjima — boljim terapijama, bržim i pouzdanijim testovima, vakcinama — koje će biti od pomoći i u budućim pandemijama, i od kojih će koristi imati i Andres Tegnel. Nakon svega što se desilo ove godine, ne gajim nadu da će to zaustaviti teorije zavere, a ni mitove o švedskoj izuzetnosti.