Programi su pre nešto više od dve nedelje počeli da skidaju prijave sa ERAS-a. Ako vas je neko već pozvao, čestitam! Ako nije1, još nije vreme za brigu—većina programa pozivnice šalje u talasima, svake dve-tri nedelje, sve do kraja oktobra-sredine novembra.
Ako vam ni do tada ne stigne ništa, evo šta sigurno ne treba raditi—spemovati jadne direktore i njihove koordinatore generičkim molbama za intervju. U najboljem slučaju će ignorisati vaš mejl, u najgorem će vas skinuti sa spiska potencijalnih kandidata jer ne umete da pratite molbu sa sajta da ih ne kontaktirate za takve stvari.
Šta onda? Dve stvari: ako znate nekoga ko može garantovati za vas, zamolite ih da proslede vaše podatke koordinatoru ili direktoru koje poznaju2; i ako ste već u Americi, pošaljite mejl okolnim programima da ste dostupni u kratkom roku, za slučaj da neki kandidat otkaže razgovor dan-dva pre. Za tako nešto je dobro biti u mestima sa visokom koncentracijom programa koji primaju strance (čitaj: Istočna obala, Čikago). Naravno, prijavite se na te programa preko ERAS-a pre slanja mejla.
Ako ste završili sve stepove ali još niste dobili ECFMG sertifikat, slobodno se prijavite—programi to obično gledaju tek kad dođe vreme za rangiranje. Ako već morate da se prijavite bez svih stepova, Step 2 CK je najmanje bitan. CS je i dalje najlakši za prolaz, ali je njegovo padanje najveća crvena zastava koju nečija aplikacija može imati, tako da se stranci bez položenog CS-a obično ne pozivaju.
Sledeća bitna stavka su pisma preporuke. Nema svrhe plaćati prijavu za program koji na sajtu traži četiri pisma, a vi to četvrto još čekate. Srećom, većina je OK i sa tri, dok se poslednje može dodati naknadno. MSPE (“dekanovo pismo”) i transkript su neophodni, ali za strane kandidate nebitni pošto sistemi ocenjivanja nisu uporedivi. Na žalost, to je još jedna stavka za koju morati čekati na šalterima, hodnicima fakulteta, itd.
Srećno!