Index ¦ Arhiva ¦ Oznake ¦ RSS > Tag: usmle

Zbogom, Nemanjino

Prošle godine u ovo vreme sam, i ne primetivši, prešao značajan životni miljokaz—moje dalje usavršavanje neće zavisiti od dobre volje srpske birokratije.

Stranci koji žele specijalizaciju u Americi a nemaju zelenu kartu mogu birati između dve vrste lanaca—H1B i J1 vize. Ova prva je radna viza, skuplja, i većina akademskih programa je ne sponzoriše. J1 je poznata studentima iz Srbije koji dolaze u SAD preko work and travel programa. Postoji posebna verzija J1 vize za lekare, koja je zasnovana na sledećim pretpostavkama:

  • u zemlji iz koje dolazite postoji potreba za lekarima određene specijalizacije, ali
  • ne postoje kapaciteti za školovanje tih specijalista, tako da
  • strana zemlja šalje lekara u Ameriku, ali
  • pod uslovom da se nakon završetka specijalizacije vrati u svoju zemlju na bar dve godine.

Ako neko želi da ostane u Americi nakon završetka specijalizacije, to može uraditi:

  • nakon što provede bar dve godine u matičnoj zemlji, ili
  • tako što radi dve do pet godina u delu SAD sa manjkom lekara te specijalnosti.

Prve četiri stavke su vrhunsko licimerje sa američke strane, jer su baš njima potrebni lekari generalno, a naročito specijalizanti. Broj medicinskih fakulteta je decenijama bio ograničem zbog straha lekarskog lobija da će hiperprodukcijom doći do pojeftinjenja radne snage (khmSrbijakhm). Iz moje perspektive—hvala im.

Na žalost, to znači da od države morate dobiti potvrdu da je sve gore navedeno tačno. Za Srbiju, ovo je čist kabuki. Ako i postoji potreba za nekom specijalnošću, nema se para za plaćanje svršenog specijaliste—naročito ako vam veći deo posla obavljaju volonteri. A svakako vam niko ne može reći kakva će biti situacija nakon četiri-pet godina (da li se u Srbiji bilo šta može planirati na tako dugi rok?)

Procedura je haotična. Najbolje se može uporediti sa umrtvljivanjem zubnog živca pri kojem vam zubar ne kaže koliko će zuba stradati. I ne koristi anesteziju. A zubarska stolica je istovremeno i električna, sa satom koji otkucava.

Karakterišu je četiri momenta:

  • službenici i službenice koji ne znaju o čemu se radi;
  • osoba do koje dođete nakon tridesetog telefonskog poziva zna šta vam treba, ali ne sme to da napiše jer ne može da vam garantuje posao (iako nigde u potvrdi ne treba da stoji bilo šta o garantovanom zaposlenju); kada božanskom intervencijom ipak sastavi potvrdu,
  • osoba koja treba da je potpiše ne može to da uradi jer je na odmoru, službenom putu, operacionoj sali, ili lebdi iznad Sahare u balonu, izgubljena i bez kompasa;
  • vaš budući poslodavac, koji vam svake nedelje šalje podsetnik da ističe vreme za dobijanje vize.

Nakon uljudnih molbi, svakodnevnih telefonskih poziva, preklinjanja na kolenima, i pretnjama zaštitnikom za ljudska prava i—ključni momenat—medijima, izaćićete iz zgrade u Nemanjinoj isceđeni kao krpa, ali sa dovoljno snage da otrčitite do Fedeksa kako biste to parče papira poslali kome treba u 26 milisekunde do dvanaest.

Nije tako svakome i svaki put, ali se desilo dovoljno puta meni i ljudima koje znam da je malo verovatno da je u pitanju nečija loša sreća.

Tema za razmišljanje: zašto Ministarstvo zdravlja ne bi pojednostavilo i ubrzalo proceduru, ali i počelo da naplaćuje taksu od ljudi koji su se (uglavnom) besplatno školovali, a sada idu negde gde će u bliskoj budućnosti imati za srpske uslove više nego pristojna primanja? Indija, najveći svetski izvoznik lekara, pre izdavanje potvrde traži od budućih specijalizanata koji su završili državnu školu da potpišu obavezu da će, ukoliko se ne vrate kući nakon specijalizacije, platiti oko $5.000 u rupijima.

Naravno, lako mi je to da predložim kada mi potvrda više ne treba. Ali mi je neverovatno da je srpskoj birokratiji lakše da izvodi gore opisane burleske nego da radi svoj posao i pošteno zaradi pare; i da se država Srbija bez ikakve nadoknade odriče intelektualnog kapitala u koji je prethodno uložila finansijski.


Posle USMLE-a: pozivi

Programi su pre nešto više od dve nedelje počeli da skidaju prijave sa ERAS-a. Ako vas je neko već pozvao, čestitam! Ako nije1, još nije vreme za brigu—većina programa pozivnice šalje u talasima, svake dve-tri nedelje, sve do kraja oktobra-sredine novembra.

Ako vam ni do tada ne stigne ništa, evo šta sigurno ne treba raditi—spemovati jadne direktore i njihove koordinatore generičkim molbama za intervju. U najboljem slučaju će ignorisati vaš mejl, u najgorem će vas skinuti sa spiska potencijalnih kandidata jer ne umete da pratite molbu sa sajta da ih ne kontaktirate za takve stvari.

Šta onda? Dve stvari: ako znate nekoga ko može garantovati za vas, zamolite ih da proslede vaše podatke koordinatoru ili direktoru koje poznaju2; i ako ste već u Americi, pošaljite mejl okolnim programima da ste dostupni u kratkom roku, za slučaj da neki kandidat otkaže razgovor dan-dva pre. Za tako nešto je dobro biti u mestima sa visokom koncentracijom programa koji primaju strance (čitaj: Istočna obala, Čikago). Naravno, prijavite se na te programa preko ERAS-a pre slanja mejla.

Ako ste završili sve stepove ali još niste dobili ECFMG sertifikat, slobodno se prijavite—programi to obično gledaju tek kad dođe vreme za rangiranje. Ako već morate da se prijavite bez svih stepova, Step 2 CK je najmanje bitan. CS je i dalje najlakši za prolaz, ali je njegovo padanje najveća crvena zastava koju nečija aplikacija može imati, tako da se stranci bez položenog CS-a obično ne pozivaju.

Sledeća bitna stavka su pisma preporuke. Nema svrhe plaćati prijavu za program koji na sajtu traži četiri pisma, a vi to četvrto još čekate. Srećom, većina je OK i sa tri, dok se poslednje može dodati naknadno. MSPE (“dekanovo pismo”) i transkript su neophodni, ali za strane kandidate nebitni pošto sistemi ocenjivanja nisu uporedivi. Na žalost, to je još jedna stavka za koju morati čekati na šalterima, hodnicima fakulteta, itd.

Srećno!


  1. Ili ako još niste poslali prijavu, u kom slučaju, šta kog đavola čekate‽ 

  2. Upozorenje: morate biti sigurni da su u dobrim odnosima. Postoje ljudi čija bi preporuka bila garancija za brisanje sa liste. 


Šta posle Stepa 1?

Da nije oksitocina i porođajne amnezije koju izaziva1—u poslednjih nekoliko decenija i epiduralne anestezije—majke bi se verovatno mnogo ređe odlučivale za više od jednog deteta.

Spremanje i polaganje Stepa 1 nije ni blizu trudnoće i porođaja, ali je efekat na pamćenje sličan-koliko je god meni i drugima čitava procedura bila stresna, gledano unazad sve to i nije bilo tako strašno. Najviše zbog onoga što dolazi posle.

Dakle, dobili ste svojih 250+ poena na Stepu 1. Čestitam! Šta sad?

Na red dolazi ono što je trebalo da planirate od samog početka:

  • nalaženje bolnice u SAD u kojoj možete uraditi clerkship (ako ste student) ili observership (ako ste diplomirali);
  • traženje pisama preporuke na gore navedenim mestima;
  • iznalaženje pisama preporuke sa fakulteta u Srbiji (bar jednog; sva četiri ako nemate uspeha sa korakom iznad);
  • spremanje i polaganje Stepa 2 CK i CS u junu i julu;
  • prijavljivanje na ERAS u septembru;
  • razgovori od oktobra do februara;
  • iščekivanje Meča u martu;
  • skupljanje dokumentacije za vizu i licenciranje od aprila do juna 2;
  • najstresniji meseci vašeg života u julu, ako imate sreće, ili nazad na prvi korak ako nemate.

Svaka od ovih stavki zaslužuje svojih petstotinak reči, a o ovoj poslednjoj su pisanje knjige3. Ako ništa drugo, iskustvo polaganja Stepa 1 je dobra priprema za ono što sledi.


  1. Oxytocin: the Great Facilitator of Life 

  2. Čiji najgori deo nije ni razgovor u ambasadi, ni popunjavanje rupa u CV-u od dana diplomiranja do danas, već Kafkaeskna iskustva u Ministarstvu zdravlja dok tražite jedan od dokumenata neophodnih za J1 vizu. 

  3. The House of God, na primer. 


USMLE, ponovo

Dve i po godine od mog prvog teksta o polaganju USMLE-a, malo toga se promenilo. Goljan je i dalje odličan za patologiju (i više od pola Stepa 1), ali se u međuvremenu pojavila i Patoma. Potpuno su eliminisali dvocifreni skor jer je zbunjivao ljude. Zbog sve boljih prosečnih rezultata minimalni prolazni trocifreni će od Januara 2014. biti 192 umesto 1884.

Centralni deo pripreme i dalje bi trebalo da budu fleš kartice. Android tableti i telefoni su sada mnogo dostupniji3. Anki je i dalje prvi izbor, ali ne i jedini. Proces je jednostavan:

  • Pročitajte ovlaš poglavlje iz First Aid-a.
  • Za oblasti za koje je preporučen još neki (opširniji) udžbenik, pročitajte samo one oblasti iz tog udžbenika koji se spominju u First Aid-u2.
  • Pročitajte još jednom sekundarni udžbenik, dopisujući u First Aid stvari koje mislite da treba zapamtiti
  • Pročitajte još jednom First Aid, podvlačeći stvari koje mislite da treba da idu na fleš kartice1.
  • Napravite fleš kartice od svih podvučenih stvari iz First Aid-a, i svih stvari koje ste iz sekundarnog udžbenika ubacili u Frist Aid.

Ako ste sve uradili kako treba, na to poglavlje First Aid-a ne bi trebalo ni da se vraćate. Već ste ga prešli tri puta, a sve što još niste zapamtili je u karticama. Proveravajte se karticama svaki dan, u prevozu, dok čekate u redu, na dosadnim predavanjima. Zato je bitno imati telefon ili tablet.

Dva-tri meseca pred ispit, uplatite USMLE World, i počnite sa tim pitanjima. Kad sam poslednji put gledao, bilo ih je oko 3.000 za Step 1 i 1.800 za Step 2 CK. Mesec dana pred ispit uplatite neki od NBME testova, vidite gde ste i na šta bi trebalo da obratite više pažnje.

Sâm proces prijave za specijalizaciju se nije promenio5. Zbog novih medicinskih fakulteta sve više Amerikanaca bira internu medicinu, ali nema ništa manje FMG-eva. Neki programi će uvek pre izabrati Amerikanca sa lošijim skorovima od nekoga na J1 vizi sa 260 na oba stepa, ali ne svi, čak ne ni većina. Uvek je dobro znati nekoga u bolnici u kojoj se prijavljujete.

Da li uopšte vredi dolaziti ovde, kada ima toliko problema sa primenom ACA? Apsolutno.


  1. To su obično suve činjenie do kojih ne možete brzo doći povezivanjem stvari koje već znate. Ako ste imalo pazili na faksu, to nikako ne bi trebalo da bude ceo First Aid, pošto bi dobar deo tih činjenica trebalo da vam je već ugraviran u pamćenje. 

  2. Najbolji primer za ovo je mikrobiologija i Microbiology Made Ridiculously Simple. Čitajte samo o onim organizmima koji se nalaze i u First Aid-u, što je manje od pola knjige. 

  3. Iako su Apple uređaji bolji izbor za lekare, u Srbiji su i dalje preskupi i nedovoljno podržani. 

  4. Naravno, efektivni minimum za strance je i dalje oko 220 ± 10. 

  5. Ove godine i ja intervjuišem gomilu kandidata. Više o tome čim se završi ceo proces, sredinom marta. 


Da ponovim

Vlada:

Diplomirao sam na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu (odsek stomatologija) i moj resume posle 7 godina koliko mi je trebalo da zavrsim faks izgleda tako jadno da kad bi postojao neki jednodnevni kurs stomatologije za decu ometenu u razvoju moja praksa bi licila upravo na to. Hajde da se ogradim odmah na pocetku i spomenem kako sam bio jedan od boljih u generaciji, cisto da bacimo pravo svetlo na ostatak ovog teksta (citaj, ima i gorih).

Svega 2 ekstrakcije i to prva tako sto mi asistent pridrzava ruku, a druga parodontopaticni zub koji se toliko klati da bi pusterom mogao da se izduva van. Keep in mind, vezbe iz oralne hirurgije traju vise od godinu dana.

Napunio 5 kanala korena, sto je bila norma. Medjutim, normu posle godinu dana nisam ispunio kao ni mnogi (imao svega 3), tako da su se narednog semestra organizovali dodatni casovi za nas nesretnike. Ta usluga naravno nije bila free (o, da). Troje ljudi na stolici, sa svega dva termina nedeljno, pritom sami vijamo pacijente, a ako vec nije dovoljno komplikovano da dodam kako nije smela (ni slucajno) da se koristi turbina. Pacijenti su provodili na stolici po 3 do 4 sata u proseku (tu onaj deo sa turbinom ima itekako veze). Dalje u rezumeu stoji i 0 (slovima nula) proteza, dve nadogradnje (lucky me) i uklanjane mekih naslaga (jedan od najkomplikovanijih zahvata u stomatologiji) i to mu dodje to, posle ovoga ostaje samo computer skills and languages, gde sam srecom jak .

Anyway, studije pamtim po tome sto sam upoznao neke sjajne ljude, sto sam puno putovao i na jednom od putovanja i upoznao devojku iz Rusije koja mi je u medjuvremenu postala zena i mi smo sada tnx God u Chicagu. Vreme protraceno na moje upoznavanje sa stomatologijom je heavy, heavy waste.

(via Dobrovoljni robovi « Intern)

@neurocuriosity:

Moja zadnja vežba (blok) iz interne je bila moja tačka ključanja jer je profesor pokušao nešto da nam diktira na šta je meni pukao film i pitao sam otvoreno celu grupu: “Ko je video akutni infarkt miokarda na prijemu?”. Kako niko nije digao ruku profesor se napravio posramljenim i potrudio da nas prebaci kolegi i ode kući.

Stojim pri tome da su Američka i Engleska medicina najbolje.

Na svu sreću imao sam prilike da RADIM 5 nedelja u engleskoj bolnici. Ovo nije bila fakultetska razmena gde ja stojim sa strane i “odblejim” 2h i odem kući već sam imao ista prava i obaveze kao njihovi studenti završnih godina (radno vreme 8-24h) a moja nadređena je čvrsto verovala da studenti služe za scut work i da ih ne treba štediti ni u ludilu. Naravno, ja znam engleski gotovo isto kao i srpski pa mi komunikacija nije predstavljala veći problem.

Ja sam za tih 5 nedelja (često) danonoćnog rada naučio više nego za 6 godina ovde.

Radio sam tamo sa engleskim lekarima i studentima kao i švajcarskim i nemačkim studentima (work-placement kao i ja) i odgovorno tvrdim da ni naš najbolji student ne može da priđe njihovim (nemačkim, švajcarskim i engleskim) prosečnim studentima završne godine po kliničkom znanju i umeću (predkliničko znanje nije bitno jer smo mi lekari a ne biomedicinski inženjeri) a verujem da ni većina naših specijalista kao ni profesora ne mogu prići većini njihovih specijalizanata (a možda i stažista i studenata).

(via Dobrovoljni robovi « Intern)


Pare

Medicinsko obrazovanje u Srbiji nije besplatno, iz bar dva razloga. Prvi, prozaičan—-pare za plate, opremu, održavanje odnekuda moraju doći. Manjim delom od samofinansirajućih studenata, uglavnom od državeporeskih obveznika—-naših roditelja, kojima 2/3 plate ode na poreze i doprinose, i firmi koje su premale i nedovoljno povezane da, kao Mišković, porez plaćaju u Nikoziji.

Drugi, bitniji—-plaćamo ga svojim vremenom. Po broju sati provedenih na faksu i u učenju medicina u Beogradu sve više podseća na ETF, a po količini time dobijenog praktičnog znanja na susednu mu Višu poslovnu.

Da, neki Amerikanci plaćaju smešno velike školarine za četiri godine koledža i još četiri medicine. Za te pare, doduše, njihov prosečan student završne godine zna i može više od većine srpskih specijalizanata, a opet u staž ulazi sa većim strahom nego naši studenti. Jer zna da ga pravo učenje tek čeka.

Sad, da sam rođen u Americi sasvim sigurno ne bih upisao medicinu. Dug od 150.000$ posle diplomiranja da bih radio 80 sati nedeljno za tri puta manje godišnje pre nego što specijaliziram ipak je previše1. Ali i to je bolja situacija od one u kojoj se nađe prosečan srpski student: bar šest godina u minusu, a bez posla, bez para i sa vrlo malo upotrebljivog znanja. Tek u to ne bih ulazio, da sam onomad znao.

Da ne bude da samo pljuckam sa balkona i teram srpske medicinare na samoubistvo: počeću da pišem i o ono nešto malo korisnih i univerzalno primenljivih stvari koje sam naučio ovde. Čisto da znate šta sledeći put da kažete strini sa holesterolom 5.


NB: Pre nego što se upuste u celo ovo planinarenje, Amerikanci bar imaju ideju o tome šta ih čeka kada dobiju diplomu


Dobrovoljni robovi

Poslednje tri godine našeg faksa specijalno su osmišljene da obezbede srpskom zdravstvu jednu stvar: besplatnu nisko-do-srednje kvalifikovanu radnu snagu. Predavanja se jednako, možda i više, bave ezoteričnim jedan-u-sto-miliona sindromima koliko bolestima koje viđamo svaki dan. Udžbenici su u proseku stari 5-10 godina, a ono što je u njima napisano bar 10-15. Na vežbama se pridržavaju zidovi ili zlostavljaju pacijenti (jer 10 studenata na dva pacijenta u sobi od 10 kvadrata može biti samo zlostavljanje), dok asistenti i profesori upozoravaju kako u Srbiji nema posla, kako država nema para za lekare, i o čemu li smo kog đavola mislili kad smo upisivali medicinu. Na ispitu sledi iščuđavanje na to koliko se malo zna, zašto se nije išlo na predavanja i vežbe (iste one koje dobar broj asistenata nije ni držao), i—poseban udar na one sa novog programa—zar ste stvarno mislili hirurgiju da date u junu, koleginice? Ne može to posle samo godinu dana slušanja i četiri meseca spremanja.

Do pre par godina coup-de-grace bila je higijena, ispiračica mozgova. Ne znam kakva je situacija sada, ali sledeće je sigurno: ogroman broj ljudi koji su prekliniku znali dobro/odlično i koji su se na klinici u početku—možda i do samog kraja—trudili da nešto nauče, u trenutku kada im G-đa Đević svečano uruči Uverenje o diplomiranju misli kako veze sa medicinom nema, kako su poslednjih 6+ godina proveli u izmaglici u kojoj su izgubili mladost, zdravlje i samopoštovanje, i kako njihovo vreme ne vredi ništa, a oni sami još manje od toga.

Sasvim je onda normalno da je volontiranje (zašto bi vas neko plaćao kad ionako ne vredite) u Kliničkom centru ili ekvivalentnoj velikoj ka-nastavi-okrenutoj ustanovi (gde ćete konačno moći da vidite i uradite sve što niste kao student) prava premija. Kada se posle dve-tri godine bavljenja scut-om i produžene adolescencije ljudi opamete i počnu da traže pravi posao, nova ekipa sveže diplomiranih sluđenih Dr-eva spremna je za žrtvovanje. Ko nije rođen u Beogradu može bar da se vrati u rodni kraj, gde je volontiranje kraće a posao posle toga izvesniji. Ko je iz Beograda može samo da traži vezu—za kraće volontiranje na boljem mestu. Jedino strateški postavljena sekretarica može ljudima obezbediti nešto što se plaća, obično onima kojinemaju sumnji u svoje medicinsko znanje.

Pre par meseci objavljeno je istraživanje (koje sada, naravno, ne mogu da nađem) po kome kvalitet medicinske edukacije u američkim školama nije zavisio od broja profesora ili njihovog istraživačkog rada, niti od školarine (koja ide od 12-75.000$ po godini). Jedina razlika između uspešnih i manje uspešnih škola bio je prosečan broj pacijenata koje jedan student vidi i prati u toku školovanja. Taj broj je na beogradskom faksu—nula, pošto o praćenju pacijenata na način na koji se to radi ovde naši studenti mogu samo da sanjaju. Da bi se to izvelo, nastava bi morala da se drži u blokovima, u njoj bi morali da učestvuju svi koji su za to plaćeni, a vizite bi morale da liče na nešto. Nemoguća misija.


Disklejmer: Student nisam od 2008. a van faksa sam skoro godinu i po. Ako se nešto u međuvremenu promenilo na bolje, super :)


USMLE

Diplomirao sam u junu 2008, sa ok prosekom, par radova iz histologije, nešto demonstrature i bez sasvim jasne ideje šta i kako dalje. Šest meseci kasnije, nakon seks turizma naučne razemene na Tajlandu, par nedelja u Libeku i skoro završenog staža, izbor sam sveo na ostanak u Srbiji i pečalbu u Nemačkoj ili Americi. Kako i zašto sam se na kraju odlučio za Ameriku i zašto mi se baš i nije ostajalo u Srbiji je duga priča, ali da, postojala je tabela sa plusevima i minusima za svaku od te tri opcije, i da, još uvek je čuvam. Prvog januara 2009. počelo je zvanično prikupljanje informacija i literature o polaganju USMLE-a, krajem maja izašao sam na Step 1, tri nedelje kasnije na Step 2 CK, a početkom jula i na CS. U septembru sam se prijavio na programe, decembru i januaru išao na razgovore, a pre skoro tačno godinu dana, u martu 2010, saznao gde odlazim. Dakle, oko pet i po meseci ukupnog spremanja prva dva stepa1, i još par nedelja za CS. Jeste, moguće je.

Kada me neko onda pita kako se “nostrifikuje diploma”2/sprema USMLE, na to pitanje mogu da odgovorim kao neko ko je u celu stvaru ušao jako kasno i ko se time nije bavio previše dugo. Uz tu ogradu, par saveta:

1. _Saznajte šta polažete. _Sve informacije za strance koji žele specijalizaciju u SAD su na sajtu ECFMG-a. Ko nema apsolutno nikakvog pojma o celom konceptu, ukratko:

  • Step 1 - preklinika, 322 pitanja sa ponuđenim odgovorima, 7 sati rada + 1 odmora;
  • Step 2 CK - klinika, 352 pitanja sa ponuđenim odgovorima, 8+1 sat;
  • Step 2 CS (clinical skills) - 12 “pacijenata”, 15 minuta za svakog + 10 za pisanje izveštaja, ocenjuju se uzimanje anamneze, pregled, izveštaj i (najvažnije!) smeškanje, pranje ruku i gledanje u oči.

Cena promenljiva (na žalost, samo u jednom smeru), oko 800-900$ za prva dva, 1300-1400$ za treći. Opet, ECFMG je najbolji izvor za najsvežije informacije.

2. Nabavite literaturu. Previše ljudi spremanje za USMLE shvati kao šansu da nadoknade ono što su propustili sedeći u Kapriju3. Onda fiziologija krene da se sprema iz Gajtona, patologija iz Robinsa a interna iz Harisona, što je sve teško gubljenje vremena. Iako teorijski u obzir može doći sve, obim onoga što se najčešće pita je ograničen, savladiv i lako dostupan kroz jednu od milion različitih serija knjiga specijalno pisanih za pripremu juesemelija (BRS, Kaplan, High-Yield, XYZ Made Ridiculosuly Simple…). Iako sve one pokrivanju manje-više istu materiju, nešto tera ljude da čitaju bar dve-tri iz iste oblasti. Opet, gubljenje vremena. Nađite seriju koja vam po stilu najviše odgovara, i držite se toga.

Ono što je meni sasvim lepo poslužilo za Step 1: First Aid (baza), Pathology Rapid Review (aka Goljan), Kaplan Biochemistry, BRS Physiology, BRS Bihevioral Science, Microbiology Made Ridiculosly Simple, High-Yield Molecular Biology.

3. Napravite strategiju. Ovo je ključno: bez jasno postavljenih vremenskih rokova i plana rada, spremanje samo jednog stepa može da se otegne u godine. Meni je najviše pomoglo ovo—vodič za spremanje koji sam našao na SDN forumu4. Literaturu sam skoro potpuno preuzeo odatle.

Podrazumeva se da imate bar neku ideju koje vam oblasti slabije idu (uz bihejvioralne nauke, koje su svima slaba tačka), i na šta treba posebno da se koncentrišete. Ako ne znate, tu su NBME testovi, 50-60$ komad, svaki sa po 200/184 pitanja (za Step 1/2CK) koja su se nekad pojavljivala na pravim testovima i lepo spakovanim izveštajem po oblastima na kraju.

4. Fokusirajte se. Ako ste u vezi dok spremate USMLE a dečko/devojka se ne žali kako vas ne viđa dovoljno i kako samo o testu pričate, onda nešto nije u redu, ili sa vezom ili sa spremanjem. Ako na poslu imate previše obaveza, uzmite bolovanje. Ako suviše vremena trošite na pranje sudova i čišćenje stana, preselite se nazad kod roditelja. Ako vam USMLE nije prioritet, bolje je da celu stvar batalite. Ovo sve važi za one koji sa celom stvari kreću nakon diplomiranja; ako Step 1 polažete dok ste još na faksu, prioritet je, naravno, završavanje istog.

5. Obnavljajte, obnavljajte, obnavljajte. Računam da je ovo već blisko nekome ko je završio medicinu. Tu najviše pomaže samotestiranje. Postoji gomila zbirki sa USMLE-style pitanjima, ali je kraljica svih baza USMLE World. Ne samo da potpuno simulira softver za polaganje, već su i pitanja jako slična onima (od težih) koja se vide na pravom testu. Osim toga, objašnjenje za svako pitanje je mala lekcija za sebe.

Još jedna korisna stvar, naročito za stvari koje se moraju učiti napamet, je pravljenje fleš kartica. Ta tema je i široka i duboka, pa ću samo dati nekoliko linkova: SupermemoAnki (program)Anki (online).

6. Znajte šta sledi. USMLE (valjda) niko ne polaže zbog ličnog zadovoljstva i/ili mazohističkih poriva, već da bi dobio specijalizaciju u Americi. Da bi se do toga došlo, treba preskočiti još puno prepona, od birokratske noćne more zvane Medical Education Credentials Verification (iliti nostrifikacije diplome), do niza drugi skraćenica tipa ERAS, NRMP i FSMB koje će vam biti potrebne za prijavu na programe, rangiranje istih i eventualno polaganje Stepa 3. Opet, objašnjenje za sve je na ECFMG-ovom sajtu i u detalje ne treba ni ulaziti dok nemate položen bar Step 1, ali je za prikupljanje pisama preporuke i ostale dokumentacije za ERAS na vreme potrebna takva logistika, da je bolje spremiti se unapred.


Kratko i površno, ali nadam se korisno. Kad budem imao vremene (a kako me je krenulo sa laganim noćnim dežurstvima, imaću ga poprilično), svaku od ovih tačaka ću u detalje. Inače, evo čime se bavim poslednjih par dana.


  1. Step 1 trebalo je da polažem sredinom aprila. Zbog problema sa zakazivanjem morao sam to da pomerim za celih mesec dana i spremanje CK počnem pre položenog keca. Ne preporučujem.

  2. USMLE nije nikakva nostrifikacija (mada je za njegovo polaganje potrebno verifikovati diplomu), već neka vrsta državnog ispita. Ako neko kaže da USMLE sprema xy meseci/godina a još uvek taj proces meša sa nostrifikacijom, pripreme očigledno nisu ozbiljne.

  3. Holivudu, Luju, Jarcu—ne deskriminišem.

  4. O forumima: postoji ih gomila, i na većini vise večiti spremači porekla uglavnom azijskog. Onaj na koji sam ja išao za savete o spremanju bio jeStudentDoctorNetwork, jedini sa većinskim američkim (pa još štreberskim) članstvom.

© Miloš Miljković. Napravljeno uz pomoć Pelican-a. Dizajn Giulio Fidente na github-u.