Index ¦ Arhiva ¦ RSS > Tag: srbija

Priključenija, januar 2021.

Januar je bio zanimljiv mesec, u najgorem smislu reči. Kao svaka horor priča, počeo je naivnim pravljenjem planova:

Od pet preporuka koje sam naveo u toj epizodi, jedna je uspela da postane kontroverzna skoro pa istog dana. Na žalost ili na sreću, tu kontroverzu je za dva dana zamenila još veća — zanimljivog li meseca. A između ta dva dešavanja naroda, uspeo sam da dobijem temperaturu:

Kada smo već prekršili samo-zadatu omertu na razgovore o kovidu, i zatrpani pitanjima porodice i prijatelja u Srbiji o prednostima i manama lipozomalnih čestica i adenoviralnih vektora, odlučili smo da pričamo i o vakcinama:

Zbog kovid karantina i ostalih januarskih dešavanja proveo sam više vremena nego obično kod kuće, a i na Tviteru. Poslednja epizoda se, prikladno, bavila Tviter higijenom:

Februar će, sa druge strane, izgleda biti u znaku Reddita.


Priključenija, decembar 2020.

Prva epizoda u decembru, o zloupotrebi dece u šoubiznisu, bila je ostatak prethodne koju smo iz razloga tehničkih izbacili kao zasebno izdanje.

Sledeća epizoda izvučena je iz arhive, iz istih tehničkih razloga (o kojima više verovatno u nekoj od januarskih epizoda). Sinoć sam ponovo gledao Džokera na TV-u i nije tako dobro ostario. Ima nečega u gledanju poslednje scene sa De Nirom u bioskopu.

Epizoda 23 bila je jedna od onih posvećenih tehnološkom napretku. Ko zaista želi da čuje pametne ljude kako pričaju o preklapanju računarstva i neuronauka neka odsluša neki od razgovora Leksa Fridmana.

Poslednja epizoda ove godine bavila se stranputicama liberalnog kapitalizma. Lagano štivo.


Brnjičari, globusari, ravnozemljaši i ostali borci na internet frontovima

Zadivljuje me bogatstvo srpskog jezika. Nakon “brnjičara” — kako oni koji se kategorički protive nošenju maski nazivaju one koji ih nose — pre par dana saznao sam za “globusare”, fantastičnu izvedenicu koju “ravnozemljaši” — predivne li složenice — koriste da opišu ostatak svog ravnog sveta. Lepe reči za ružnu stvarnost: srpski ratovi kultura žestoki su bar koliko i američki, sa kojima imaju previše dodirnih tačaka.

Američki ratovi kultura. Autor: Venkateš Rao

Posle svakog tvita koji zaliči na izveštaj sa fronta setim se ove mape američkih boljnih polja velikog internet mislioca Venkateša Raoa koja je pratila njegov sjajan tekst na tu temu. Da sam 15 godina mlađi i upućeniji u srpsku stvarnost probao bih da nacrtam neke druge zaraćene strane, sukobe i preklapanja: ravnozemljaši protiv globusara, brnjičari protiv slobodnih, lažni doktori protiv pravih, prvosrbijanci protiv drugosrbijanaca, narodnjaci protiv zabavnjaka, četnici protiv partizana, patriote protiv izdajnika, rodoljubi protiv patriota, krug dvojke protiv ostatka Srbije… Mogu i dalje da nabrajam — zabavno je i pomalo užasavajuće! — ali i ovih nekoliko primera dovoljno je svakome ko zna srpski da stvori svoju sliku i počne da pravi frontove i koalicije u svojoj glavi.

Sa tim mentalnim modelom treba prići drugom, bitnijem Venkatešovom eseju, o načinima borbe na društvenim mrežama, zbog kojeg sam značajno smanjio sopstveno učešće na bilo kojem medijumu koji dozvoljava interakciju. Jer, osobi koja društvenim mrežama pristupa uglavnom ili isključivo kao zaraćena strana u toj igri čak će i neutralne izjave i odgovori1 zaličiti na volej za ili protiv onoga za šta se zalažu i poziv za produženje sukoba.

Voleo bih da sa položaja moralne nadmoći napišem kako me ti sukobi ne interesuju, kako ih se užasavam, kako odbijam da u njima učestvujem. Naprotiv, kao i Venkateš mislim da je ovaj botovski Treći Svetski Rat najbolji mogući ishod i nadam se njegovom produžetku nauštrb onih fizičkih, dronovskih ili ljudskih. Moj prvi problem je vreme: dva visokocirkulišuća tvita dala su mi dovoljan uvid u to koliko vremena i pažnje oduzimaju obaveštenja, odgovori, komentari koji uz to idu — previše za mene. Drugi je moja sumnja da će se ovi ratovi, kao i mnogi pre njih, osvojiti ne frontalnim napadima već jačanjem sopstvenih pozicija: koga briga nosimo li maske ako smo svi vakcinisani. Prilično sam siguran da osnivači BioNTech-a nisu visili na Tviteru i Fejsbuku.

Plašim se, dakle, da će pobednici svakog od gorenavedenih srpskih sukoba biti ne oni koji najbolje osuju paljbu na vašoj omiljenoj društvenoj mreži, već oni koji najbolje ojačaju poziciju svoje strane u stvarnom svetu. Kako vi jačate svoju?


  1. Da li postoje zaista neutralne izjave i odgovori nekom drugom prilikom. 


Priključenija, novembar 2020.

Pet epizoda za pet ponedeljka u novembru. Nisu loše, ako smem da primetim.

  • O daminom gambitu i nedostatku dobrih serija na srpskom (ili ih ipak ima dovoljno?)
  • O preprojavanju glasova, p vrednostima i ekonomiji.
  • O srpskom identitetu i kineskoj naučnoj fantastici.
  • O načinima na koji internet kvari decu.
  • O mentalnom modelu koji ljude deli na neupućene, gubitnike i sociopate (gde su sociopate, naravno, na vrhu).

Priključenija, 10-15

Osam epizoda za osam nedelja. O dve sam već pisao. Ostale u poslednja dva meseca bile su uglavnom kratke, i uglavnom sa Nebojšom.

  • Nastavak priče o izvorima informacija, sa fokusom na naučnu literaturu:
  • O svetloj budućnosti podkastinga i mojoj skepsi prema društvenim mrežama kao izvoru zarade:
  • O značaju kliničkih studija i ograničenosti prekliničkih modela:
  • O ovogodišnjim Nobelovcima:
  • Jedina solo epizoda bila je u isto vreme i najkraća (6 minuta!), a i jedina o pandemiji:

Obaveštenja o novim epizodama sada su i na posebnom Tviter nalogu, @prikljucenija1.


Priključenija 9

Dovoljno dugo držim predavanja, postavljam i odgovaram na pitanja stručna i naučna da znam da je govor kao mišić: za precizno i jasno izražavanje potrebna je vežba. Sticajem okolnosti poslednjih deset godina uglavnom vežbam na engleskom. Ali, i da sam još uvek u Srbiji, primere dobrog govora bih lakše našao na engleskom nego na srpskom jeziku: poslušajte bilo koji podkast u kome je Tajler Kauen, bilo kao gost ili kao voditelj, i čućete čoveka koji priča u pasusima. Ima li takvih primera na srpskom?

Vežbanje srpskog govornog mišića bila je, u stvari, glavna motivacija iza Priključenija.Nebojša i ja počeli smo da snimamo mnogo pre pandemije, o temama raznim, sa namerom da epizode budu za ličnu upotrebu.1 Pandemija je promenila planove, ali je jedan od razgovora bio o knjizi koja je spektakularno promašila temu, što je bilo očigledno i pre pandemije ali je postalo naročito jasno sada.

NB: Za ovu epizodu više nego druge, pogledajte linkove koji idu uz nju.


  1. Uglavnom kao zamena za rumenilo. 


Priključenija 1-8

Pre nešto manje od šest meseci, Nebojša i ja odlučili smo da snimimo razgovor o kovidu-19 koji bismo ionako imali. Ideja da se zove “Priključenija” (kao “Život i…”) bila je Nebojšina.

Zbog pretnje da se cela stvari pretvori u pivo-ispred-dragstora razgovor, u sledećih nekoliko epizoda analizirali smo stručnu literaturu o virusu…

i o terapiji za Covid-19

Tu epizodu je, inače, na preporuku Nikole Božića preslušao i Predrag Vujanac, novinar Blica, i tako se rodio ovaj tekst (naslov, za koji nismo unapred znali i koji nije baš odgovarao ostatku teksta, nije dobro ostario).

Negde u to vreme, broj članaka o SARS-CoV-2 i Covid-19 je eksplodirao, dok se njihov kvalitet stropoštao. Nekoliko studija objavljenih u visoko rangiranim časopisima je povučeno zbog sumnjivih podataka, a skoro svaka tema vezana za pandemiju postala je ispolitizovana. Odustali smo od analize literature, ali sam ipak ubacio polu-analizu bolesti kod ljudi sa rakom.

Sledeća solo epizoda bila je interesantna većem broju ljudi. Još uvek stojim iza svega što sam tu rekao, i očekujem da će određena lica krivično odgovarati.

Nebojša se vratio na kratku diskusiju o sveže objavjenim, kvalitetnim kliničkim studijama zbog kojih smo se opet pojavili u Blicu (ovaj put sa mnogo boljim naslovom, sa kojim opet nismo imali veze).

Što me dovododi do poslednje epizode u kojoj sam, ponovo sâm, probao da objasnim zašto društvene mreže, online portali, pa ni dnevne novine nisu dobar izvor informacija (pa makar i ja bio u njima).

Sledeća epizoda biće o stručnoj literaturi i razlozima zbog kojih je pandemija ubrzala pad kvaliteta objavljenih radova. Ako ste u čitanju došli dovde i spremni ste da uskočite umesto Nebojše ako i kada ga jedan od njegovih pet poslova spreči da učestvuje, slobodno se javite.


Zašto više ne verujem zvaničnim podacima

0

Da parafraziram epidemiologa dr Zorana Radovanovića, zvanični podaci o broju novootkrivenih slučajeva i umrlih od Covid-19 su besmisleni.

Jasno je oduvek bilo da ti brojevi ne mogu biti potpuni odraz stvarnosti. Uz retke izuzetke, nijedna zemlja nema dovoljno testova za obuhvat cele populacije, mnogi sa blažom kliničkom slikom ne odlaze na testiranje, postoji stopa lažno pozitivnih i lažno negativnih testova, ne objave se istog dana svi pozitivni rezultati između dva preseka, i tako dalje. Treba biti nepoverljiv prema zvaničnim brojkama bilo koje zemlje zbog inherentne nepredvidivosti procesa. Ali i takve nepouzdane brojke su korisne jer, ako ništa drugo, kada se saberu i uproseče, i kada se “ispeglaju” izvori dnevnog variranja, mogu pokazati trend.

I

Prvi problem sa brojevima koji se od 26. februara objavljuju na sajtu covid19.rs, i koji ulaze u zvaničan zbir svetskih baza obolelih, je što su dnevne varijacije već ispeglane. Grubi osećaj za to možete steći kao ja, na jednom od grafikona koji svaki dan postavljam na Tviteru:

Nekoliko dana nakon toga video sam statistički potkovanije objašnjenje nedostatka varijabilnosti u broju umrlih:

Nazovimo ovo razlozima za osnovanu sumnju da dodatan ljudski faktor utiče na zvanično saopštene brojeve.

II

Drugi problem je vest o postojanju paralelne Vladine Covid-19 baze prema kojoj su od 19. marta do 1. juna u Srbiji 632 osobe umrle od Covid-19 umesto 244 zvanično saopštenih, a u poslednjih nekoliko nedelja od objavljivanja teksta bilo 300 do 340 novootkrivenih slučajeva, umesto devedesetak koliko se danima ponavljalo u zvaničnim saopštenjima. Ni ministar zdravlja ni v.d. direktorka Instituta Batut nisi dali objašnjenje, ali ni demanti da takva baza postoji.

Nazovimo ovo dokazom o postojanju razlike između onoga što zvaničnici znaju i onoga što saopštavaju.

III

Treći problem je stav zvaničnika koji je usledio. Punih sedam dana nakon što je vest o bazi objavljena, dva člana Kriznog Štaba izjavljuju da nisu imali i još uvek nemaju uvid u nju i da to — obratite pažnju na pasiv — “mora da se proveri”. Očekivao sam više želje da se dođe do pravog odgovora od ljudi koji na osnovu tih brojki donose odluke o životu i smrti lica fizičkih i pravnih. Očekivao sam, naivno, da bar jedan od njih1 podnese ostavku ako se ne razjasni poreklo tih brojki. Umesto toga, dobili smo nenamernu poeziju Predraga Kona i beskičmenjačke pasivne izjave u kojima će se istina volšebno pojaviti ako se dovoljno začuđujemo.

Konačan odgovor na pitanje da li se brojke nameštaju dala je premijerka, kada je kao jedino objašnjenje za razliku između zvanično saopštenih i brojeva iz Vladine Covid-19 baze dala snishodljivu priču o novootkrivenom Covid-19 pacijentu kojeg na putu do infektivne klinike pregazi autobus:

Potrebno je puno autobuskih nesreća da objasni razliku od 388 umrlih. Nazovimo to njeno nemušto objašnjenje priznanjem krivice.

IV

Sve ovo iznosim bez ulaženja u manifestacije, političke, sportske, i društvene, koje su pratile ovaj niz dešavanja. Ništa od toga nije potrebno da bismo znali da su brojevi lažni. Možda bi se sa njima napravila bolja priča, ali priče su priče i nikada ne odgovaraju istini.

Nastaviću da objavljujem grafikone prema podacima objavljenim na covid19.rs. Ako ništa drugo, to su brojevi koji ulaze u zvaničnu statistiku i na osnovu kojih druge zemlje donose odluke o tome kako postupati prema Srbiji. Oni su, na kraju krajeva, priča koju žele da ispričaju vladajuće strukture, koja će poslužiti kao izgovor za stvari koje slede.


  1. Srđa Janković 


Извештај из Србије

виза готова

урушене фасаде

ћевапи добри


Sve se vraća, ali stvarno

N1 info, danas:

Međunarodni portal Arms watch (armswatch.com) saopštio je da se njihov sajt našao pod hakerskim napadima iz Srbije dan nakon što je objavljen treći deo priče o navodnom izvozu naoružanja iz Srbije u Jemen u kojem, kako se tvrdi, posreduju i članovi porodica nekih visokih funkcionera Vlade. … Portal je ranije objavio da je oružje proizvedeno u valjevskom Krušiku završilo u rukama boraca Islamske države u Jemenu, uz posredovanje firme iz SAD i preko Avganistana. Takođe se dodaje da je, prema dokumentima koja su novinari tog portala dobili od proizvođača u Krušiku, granate koje su viđene u rukama pripadnika Islamske države kupilo Ministarstvo odbrane Saudijske Arabije.

Ja, pre četiri godine:

Ovakvi naslovi (“Vučić i Dinkić spremaju izvoz oružja Arapima!”) se brzo zaborave. A onda vam ljudi sa progrešnog kraja nišana koji ste prodali u trideset i petom poslovnom poduhvatu stoleća zakucaju na vrata.

© Miloš Miljković. Napravljeno uz pomoć Pelican-a. Dizajn Giulio Fidente na github-u.