Index ¦ Arhiva ¦ Oznake ¦ RSS > Tag: srbija

Kako je zvanična statistika Republike Srbije potkopala pokušaje zvaničnika Republike Srbistan da nas sve naprave ludim

Zvanična Internet stranica Republike Srbije kaže da je do 7. avgusta 2021. od kovida umrlo 7.135 ljudi.1 Ovo je bar tri do četiri puta manje od stvarnog broja direktnih i indirektnih žrtava pandemije, merenog odstupanjem ukupne smrtnosti — broja umrlih bez obzira na uzrok po glavi stanovnika — od proseka za nekoliko godina pre pandemije.

Lako je igrati se uzrokom smrti i tako lažirati broj umrlih od kovida. Pošto su teži oblici bolesti i smrtni ishodi češći kod starih i onih sa hroničnim oboljenjima, smrt se može pripisati karcinomu, srčanoj ili bubrežnoj insuficijenciji, prethodnom šlogu, ili čemu već. U prvim talasima epidemije, kada testovi nisu bili široko dostupni, nezgodne istine su se lako mogle izbeći i nedovoljnim testiranjem. Srbija je dobar ali svakako ne i jedini primer ovakvih igrarija,2 što predstavlja problem: kako proceniti konačni ishod ove pandemije i spremiti se za sledeću ako veliki broj zemalja manipuliše brojevima u istom, silaznom smeru?

Srećom, u mirnodopskim uslovima teško je potpuno sakriti mrtve. Ako ništa drugo, članovi porodice tražiće umrlicu, što podrazumeva zvanični upis u matični knjigu umrlih, što dalje podrazumeva periodično sabiranje i prijavljivanje, što u Srbiji radi Zavod za statistiku. Tu dobijamo prvi zanimljiv podatak:

Број умрлих у Републици Србији у периоду јануар-јун 2021. године износио је 65 817 и, у односу на исти период претходне године, када је број умрлих био 51 569, бележи се раст од 14 248 или за 27,6%.3

Skoro petnaest hiljada više umrlih samo u prvoj polovini godine je ogromno odstupanje. Za poređenje, raspon broja umrlih od 2011. do 2019. godine je samo 3.422 — od 100.300 umrlih u 2013. do 103.722 umrlih u 2017. Sve ostale godine padale su negde između, sve do 2020. kada je prijavljeno 116.850 mrtvih — 13.128 više od do tada najvećeg broja. ZSS, naravno, ne zalazi u objašnjavanje ove statističke anomalije, ali odgovor je očigledan: ovo su direktne i indirektne žrtve kovida. Za staru zemlju sa već negativnim prirodnim priraštajem u kojoj se prošle godine rodilo oko 62.000 beba, SARS-CoV-2 bio je i još uvek jeste katastrofa. Oni koji su svojim amaterskim vođenjem protivepidemijskih mera doveli do ovako katastrofalnog ishoda predsedavaju istrebljenjem sopstvene zemlje i naroda.

To nije sve. Dvojici naučnika nije bilo mrsko da redovno prolaze kroz zvanične statističke podatke o ukupnoj smrtnosti za 103 zemlje koje takve podatke objavljuju, i učine ih dostupnim svakome. Nedavno su objavili rad u kome porede ove zemlje i — iznenađenje — Srbija je četvrta po višku smrtnosti sa 400 više umrlih na 100.000 stanovnika od početka 2020. do sredine 2021. godine, iza Perua (590/100.000), Bugarske (460/100.000) i Severne Makedonije (420/100.000). Meksiko je prvi sledeći (360/100.000) dok su najbliže komšije i dalje u top 20, ali po brojevima ipak bolje od Srbije: 15. BiH (270/100.000), 19. CG (230/100.000), 20. Hrvatska (210/100.000). “Katastrofalna” Amerika je na 24. mestu (190/100.000, više nego duplo manje od Srbije).

Ovakav način računanja ishoda je ispravan, ali umanjuje efekat pandemije u zemljama čije je stanovništvo mlađe: Kosovo je na 33. mestu sa 150 više umrlih na 100.000 stanovnika, ali to predstavlja uvećanje od 30% u odnosu na prosek od 2015-2019. što je nešto više od uvećanja u Srbiji (27%). To je slaba uteha: zemlje sa starim stanovništvom trebalo je bolje da se spreme, dok su Afričke i zemlje jugoistočne Azije mogle, bar do pojave delta varijante, da budu opuštenije jer su imale mlađe i zdravije stanovništvo.

Srbija nije u top 10 samo po višku umrlih na 100.000. Još jedna zanimljiva statistika objavljena u radu je odnos viška umrlih od svih uzroka i zvanično umrlih od kovida u 2020-oj: iliti, koliko puta su zvaničnici umanjili broj žrtava u svojim redovnim saopštenjima. Srbija je sa odnosom 4,0 na osmom mestu, iza Tadžikistana (100,0 — ne, nije greška, 100 puta), Uzbekistana (31,5), Azerbejdžana (5,6), Kazahstana (5,3), Kirgistana (4,9), Rusije (4,5), i Albanije (4,2). Zlatno društvo!4

Rad potvrđuje i već poznati odgovor na Švedsko pitanje: višak smrtnosti u Švedskoj je mali u poređenju sa Srbijom (190/100.000), ali razočaravajući ako znamo kako su prošle ostale zemlje Skandinavije: Finska sa 10/100.000, a Norveška i Danska sa smrtnošću manjom od prethodnih godina — što je dobar odgovor i na spekulaciju da će ljudi umrti od strogih mera i zatvaranja, a ne od kovida: da je tako, smrtnost u te dve zemlje bila bi bar malo veća.

Umire se od kovida, ne sa kovidom. Ako živite u zemljama poput Tadžikistana, Kazahstana, Rusije i Srbije, ne samo da Vam je rizik od umiranja veći, već je veći i rizik da će Vaša sopstvena zemlja tu smrt podvući pod tepih. Vakcinišite se i preživite, neko će morati da svedoči u krivičnom postupku protiv Srbistanaca.


  1. Tačnije, na zvaničnoj stranici stoji da je broj smrtnih slučajeva “7,135”, a da je procenat smrtnosti “0.98%”. Zanimljivo je da zvanična srpska institucija koristi američke umesto evropskih konvencija za upotrebu tačke i zareza kod odvajanja decimala i hiljada. 

  2. Koga mrzi da klikće, linkovi vode ka tekstovima o prikrivanju broja mrtvih u Brazilu, Rusiji, Meksiku i Tanzaniji. 

  3. Zanimljivo je da ZSS koristi decimalni zarez, za razliku od tačke sa covid19.rs stranice. Izgleda da ispravni podaci idu ruku pod ruku sa ispravnom tipografijom. 

  4. Za pedantnije koji žele da provere podatke: ova top lista je preuzeta sa Slike 3 u radu, koja grafički prikazuje podatke za 2020. godinu; ali, brojevi su preuzeti iz Tabele 1, koja prikazuje podatke za 2020. i prvu polovinu 2021. U toj tabeli nekoliko zemalja još više odudara (Nikaragva sa 50,8, Belorusija sa 14,5, Egipat sa 13,1, i El Salvador sa 6,6) ali nisu uvrštene bilo zbog sumnjivog kvaliteta podataka ili zato što je do potcenjivanje brojeva došlo u 2021. a ne u 2020. godini. I opet: zlatno društvo! 


Dobijam poštu

Neko je želeo da čuje moje mišljenje o ovom YouTube snimku. Naziv je doslovno “Tajna lepote i zdravlja-enzimi” i da, ta tipografija daje dobar odsećaj za ono što predstoji u šesnaestominutnom monologu, koji ne bi bilo loše da poslušate pre čitanja mog odgovora. Sve što sledi je moj mejl, na čijoj se dužini izvinjavam (nisam imao vremena da napišem kraći).


Odgledao sam snimak do kraja. U pitanju je klasičan primer pseudonačne logike u svrhu marketinga. Evo nekoliko stvari koje su crvene zastavice:

  • Pozivanje na autoritet (koleginica je dečiji hirurg)1
  • Korišćenje anegdota umesto podataka iz naučnih radova (od “ličnog primera”, preko “rečenice koju je čula”, do poslednje priče o dve žene sa rakom dojke)
  • Neprecizno korišćenje naučnih termina:
    • Enzimi” su široka kategorija u koju stavljamo sve proteine koji ubrzavaju hemijske procese - u tom smislu, oni jesu ključni za život. Ali, u nekim trenucima ona misli samo na digestivne enzime (enzime pankreasa koji su bitni za varenje hrane), nekada samo na enzime uključene u razgradnju toksičnih materija, a nekada na obe kategorije (na stranu što postoji još nebrojeno mnogo enzima koji nemaju veze ni sa jednim ni sa drugim).
    • Razgradnja toksičnih materija” tj. “detoksifikacija” su opet široki pojmovi: da li misli na rad bubrega (koji imaju glavnu ulogu u “detoksifikaciji”, ali uglavnom bez korišćenja enzima), jetre (koja ima najveću enzimsku mašineriju za “detoksifikaciju”), na uklanjanje toksičnih materija iz svake pojedinačne ćelije (autofagiju), ili na što brže uklanjanje fekalnih materija od nedovoljno svarene hrane, na čemu insistira?
    • Ovo poslednje odaje neznanje: nedostatak digestivnih enzima i nedovoljno svarena hrana su povezani sa dijarejom, što će, ako išta, ubrzati uklanjanje fekalnih materija iz digestivnog trakta. I zaista, enzimi pankresa se često daju pacijentima sa hroničnim pankreatitisom i onima kojima je uklonjen pankreas, u svrhu boljeg varenja i sprečavanja dijareje. Za brže uklanjanje fekalnih materija iz kolona delotvornija su laksativna sredstva i klistiri — sredsva sa kojima je “klasična” medicina dobro upoznata.
  • Bukvalna prodaja suplemenata na kraju snimka: ovaj video je čista promocija, ali to ne shvatate do samog kraja, kada ste već čuli “ličnu priču jedne doktorke o njenoj borbi sa (nekakvom, nejasno deifinisanom) bolešću člana porodice” . Što je, meni bar, neiskreno: gledalac se emotivno otvori da čuje iskrenu priču, a dobije marketing.
  • Protivnik sam suplemenata. Nedovoljno su regulisani — u mnogim zemljama nisu regulisani uopšte — i ne možete biti sigurni da je sastav sa etikete isti kao onaj u boci. Na stranu to što u najvećem broju slučajeva nema dokaza ni da bi vam sastav sa etikete pomogao.
  • Pobornik sam dobre i raznovrsne ishrane i tradicionalnih poljoprivrednih metoda (tj. protiv industrijske proizvodnje namirnica), ali to je duža priča.

Nadam se da će vam ovo biti od pomoći.

Pozdrav,

— Miloš


  1. Preciznije: korišćenje titule iz “klasične” medicine u svrhu njenog diskreditovanja. Sa tim u vezi — koleginica mora da je imala puno sreće u dotadašnjoj karijeri ako je shvatila ograničenja medicine tek kada joj se član porodice razboleo. Ja i svi drugi lekari koje znam sa ograničenjima se srećemo svakog radnog dana, od samog početka bavljenja kliničkom medicinom. 


Ptice

Lepa stvar sa imanjem dece školskog uzrasta je što možete učiti od njih. D1 (8.9) je tako, između Zelde i Avatara, počela da zanima i ornitologija.

Da ste me pre tri godine pitali koje ptice se najčešće viđaju u Vašingtonu rekao bih bez previše razmišljanja: kao i u svakom velikom gradu, golub i vrabac, uz po kojeg (američkog) crvendaća i dve vrane koje vise na krovu zgrade naspram naše. Ovo, naravno, nije tačno: mom netreniranom oku svaka ptica manja od crvendaća bila je vrabac a svaka veća od njega golub ili vrana. Sa dvogledom u jednoj ruci i priručnikom u drugoj naučili smo da crvendaća, u stvari, ima najviše, zatim evropskih čvoraka1, tek onda vrabaca i golubova, ali i sasvim dovoljno kardinala, plavih šojki2, ptica rugalica, detlića (više od jedne vrste!), dvobojnih senica, beloprskih brgljeza, crvenorepih jastrebova, kućnih zeba, žalosnih grlica, velikih plavih čaplji, ovog čuda kako god da se zove… I sve to na 15 minuta šetnje po kraju.

I onda D1 pita kakve su ptice u Srbiji, i ja — opet bez razmišljanja — kažem da su mnogo manje raznovrsne, i da sam u njenim godinama viđao samo golubove, vrane, i po kojeg vrapca. Ali da li je tako? Jer, sasvim sigurno nisam sa 8-9 godina šetao Jagodinom sa ciljem da upoznam leteću faunu, a i da jesam ne bih znao šta gledam, a i da sam znao ne bih se nakon skoro 30 godina bilo čega od toga sećao, a i da se sećam, pa, koje su šanse da su stvari u Srbiji ostale iste?

Ovo, naravno, ne važi samo za ptice. Pitajte me da uporedim bilo šta u Americi sa Srbijom i problem je isti: poređenje mogu da napravim samo sa Srbijom od pre 10-20 godina, u kontekstu sebe od pre 10-20 godina, i sa dodatnom izmaglicom sećanja preko svega. Bolje poređenje, ali opet nesavršeno, je sa novijim iskustvima ljudi u Srbiji, ali oni nisu ja, a i da jesu, iskustvo nije isto što i izveštaj o iskustvu, a i da jeste, moje shvatanje tog izveštaja nije isto što i sam izveštaj. Zato se trudim da takva poređenja uopšte i ne pravim.

A ako želite kontinuiranu epistemiološku krizu, imajte decu.


  1. Priča o tome kako je evropski čvorak postao tako raširen u Americi je poučna. 

  2. Verovaću Vikipediji da se zaista tako zove, ali će za mene uvek biti blue jay


Priključenija, februar 2021.

Svaka od februarskih epizoda bila je reaktivna.

Reakcija na $GME:1

Reakcija na Framing Britney Spears:

Reakcija na eseje o kritičkom razmišljanju i pisanju o kontraverznim temama:

Reakcija na sneg u Teksasu:

Mart će, nadam se, imati i neke trajnije teme.


  1. Inače, autor ovog bloga Slaviša Tasić ima bilten/Substack na koji se vredi pretplatiti. 


Kako je kovid pojeo Srbiju

0

Kao što su pametniji i iskusniji od mene primetili, pandemija kovida1 nije toliko suštinski promenila svet koliko je ubrzala ono što bi se ionako desilo (paradoksalno za situaciju u kojoj je avio saobraćaj spao na nivo od pre 35 godina). Rastući jaz između bogatih i siromašnih, konflikt između Kine i Amerike, marginalizacija Evropske Unije, sve češći rad od kuće, još jedan mehur na berzama, uspeh novih biotehnoloških firmi… sve bi se to verovatno desilo i bez kovida, ali ne tako brzo i sigurno ne u isto vreme.

Ostaviću sociolozima, politikolozima i ekonomistima da primene ovaj mentalni model na Srbiju, i ustanove koji su to već započeti procesi ubrzani i sabijeni u jednu godinu. Od tog “zašto” više me interesuje “šta” i “kako”. Kako se Srbija spremila za pandemiju? Šta su govorili a šta radili državni i paradržavni organi, i kako su ih građani i građanke slušali? Kako je Srbija, sa manje razvijenim unutrašnjim i međunarodnim saobraćajem, manje poroznim granicama, i u jednom trenutku najstrožim merama zabrane kretanja u Evropi uspela da bude jedna od retkih zemalja sa četiri umesto dva ili tri jasna talasa zaraze i ogromnim brojem zaraženih i umrlih zdravstvenih radnika? Šta je to pošlo naopako?2

I: Ignorisanje

Ovo su bile informacije dostupne svakome sa pristupom internet 26. februara 2020. godine: bolest slična SARS-u izazvana novim respiratornim virusom naterala je vlasti u Kini da potpuno zatvore višemilionski grad, prekinu međugradski saobraćaj, i izgrade nekoliko novih bolnica u roku od dve nedelje. U isto vreme iz severne Italije stižu vesti o naglom rastu broja obolelih sa jednog na stotine za manje od nedelju dana. Ubrzo će iz najbogatijeg dela zemlje sa jednim od najrazvijenih zdravstvenih sistema u Evropi doći snimci punih odeljenja intenzivne nege, uplakanih lekara, i stranice za stranicom čitulja u lokalnim novinama.

Osobe koje su prisustvovale i govorile na prvoj srpskoj konferenciji za novinare posvećenoj kovidu nisu, naravno, mogle znati šta čeka severnu Italiju za nekoliko nedelja. Ali su lekari među njima, posebno infektolog i epidemiolog, mogli i morali da razumeju ozbiljnost situacije: Vuhan je bio prva indikacija, a Lombardija potvrda, da se kovid širi eksponencijalno i da zemlje sa mnogo boljim zdravstvom od srpskog imaju problema da ga kontrolišu. Još bitnije su bile poznate nepoznate: Kako se tačno širi? Koliko dugo ostaje na površinama, a koliko u vazduhu? Da li i koliko ozbiljno oboljevaju deca? Da li postoje asimptomatski prenosioci? Koliko dugo oboleli mogu da zaraze druge? — i još mnoga druga vezana za prvenciju i terapiju.

Na sva ta pitanja odgovor će doći za samo nekoliko meseci, a do tada je bilo bitno — imajući u vidu iskustvo iz Vuhana i blizinu prvog evropskog žarišta Srbiji — intenzivno raditi na tome da virus ne uđe u Srbiju i da se, ako je već ušao, spreči njegovo brzo širenje. 26. februar bio je savršen dan za počinjanje masovnog testiranja putnika na granicama (ako ne i potpuno zatvaranje granica) i edukaciju stanovništva o opasnosti koju virus predstavlja, merama koje će možda biti preduzete, i zalihama hrane i lekova koje bi svako morao da napravi u slučaju da, kao u kineskoj provinciji Hubei, kretanje u Srbiji mora biti ograničeno.

Umesto toga, građani Srbije dobili su ovo kao prvi zvanični stav svoje države o novoj bolesti koja se ubrzano širi svetom:

Teško je preceniti štetu koju su ova konferencija za novinare i nastup Branimira Nestorovića naneli potonjim naporima da se pandemija zauzda. Prvi utisci su važni, a prvi utisak koji je vlast ostavila je da ne misli da je virus bilo kakva pretnja, da je takoreći najsmešniji virus na svetu, i da građani ne treba da promene dosadašnje ponašanje i navike niti da se posebno spremaju za ono što ih možda čeka. Istina, pandemija je zbunila mnoge države i prvi refleks nekih zvaničnika bio je ignorisanje pretnje. Uz to, kada su zatvaranja počela da nanose vidnu štetu ekonomijama i budžetima mnogih zemalja njihove vlasti su aktivno negirale opasnost koju pandemija predstavlja. Ali ova konferencija bila je jedinstveni primer ničim izazvanog širenja lažnog osećaja sigurnosti i sedenja na rukama u trenutku kada su se mogli preduzeti konkretni i ne tako drastični koraci da se šteta spreči ili ograniči.

Nastup Nestorovića bio je najupečatljiviji deo konferencije, ali ne i jedini primer organizovanog uljuljkivanja. Predsednik Vučić je, na primer, zamolio građane da ne kupuju brašno i konzerve jer nema potrebe da troše novac, kao i da

„Srbija neće zatvarati granice, zato što nećemo da glumatamo pred našim ljudima. To je najlakši posao koji ne bi doneo ništa“

Što je tačno: u tom trenutku, jedna od stvari koju posao zatvaranja granica ne bi doneo u Srbiju bio je i koronavirus. Pitajte Novi Zeland.

II: Kaskanje

Priča o stvaranju atomske bombe puna je poruka primenljivih na sadašnju situaciju. Očigledno je povlačenje paralela između razvoja vakcina i projekta Menhetn, koji je sudeći po knjizi bio mnogo haotičniji, neefikasniji, i opterećeniji birokratskim razmatranjima nego što sam očekivao. Ali jedna od prvih i meni najupečatljivijih lekcija je ona sa samog početka, o izumitelju nuklearne lančane reakcije Leu Silardu i njegovom begu iz Nemačke nakon požara u Rajhstagu 1933. Naslutivši šta se sprema seo je u voz za Beč kao usputnoj stanici ka Londonu — u pravi čas, jer su već sledećeg dana jevrejski putnici na toj liniji sa švajcarske granice vraćani nazad u nacističku Nemačku. Pouka Leu bila je jasna: nije dovoljno biti u pravu, treba biti i brz. Razlika od jednog dana u kretanju jednog čoveka mogla je iz korena da promeni sudbinu celog sveta.

Srbija nije bila brza. Krajem februara i početkom marta 2020-e godine, ljudi koji će promeniti sudbinu cele zemlje blaženo su prelazili njene granice. Merile su se temperature i delili leci, ali nije bilo obavezne samoizolacije, nije bilo obaveznog testiranja, nije bilo zabrane ulaska osim za one koji su boravili na severu Italije. Ovakav pristup bio je potpuno potpuno pogrešan. Već je 19. februara bilo dokaza da je asimptomatsko prenošenje moguće. Sve i da je učestalost asimptomatskog i presimptomatskog prenošenja bila prenaduvana, računica je jasna: previše testiranja i prerano zatvaranja granica bili bi kratkotrajni problemi sa ograničenim, uglavnom novčanim gubicima. Sa premalo testiranja i nedovoljnom kontrola ulazaka u zemlju gubici su postali nesagledivi, i ne samo ekonomski.

Istina, stroga kontrola granica bila bi u tom trenutku suprotna od preporuka Svetske Zdravstvene Organizacije, ali…

Naravno, nisu sve države odlučile da slepo prate neobavezujuće savete neizabranih zvaničnika jedne međunarodne institucije:

Pametniji od mene su se bavili SZO fijaskom u trenutku dok se dešavao, što pristup srpskih vlasti stavlja u još gore svetlo: ne samo da nisu videli da su saveti SZO zakasneli i suviše blagi za situaciju, već nisu uspeli da primete i kritički razmotre mnoštvo glasova koji su im to govorili.

Ali ni SZO nije mogao biti univerzalni žrtveni jarac. Prvi srpski kovid pacijent već je imao težu kliničku sliku u trenutku dijagnoze, ali nije ispunjavao kriterijume za testiranje, po rečima epidemiologa u Opštoj bolnici u Subotici:

Za prvi slučaj je bilo interesantno to što on nije ispunjavao kriterijume za pi-si-ar testiranje. Ali, skener pluća kod našeg prvog pacijenta je bio toliko karakterističan, da je i na insistiranje kliničara i na moje insistiranje urađeno pi-si-ar testiranje. Tako smo otkrili prvi slučaj”, navodi Krtinićeva.

Da, osoba sa temperaturom, otežanim disanjem, obostranom upalom pluća na rendgenu, i bliskim kontaktom sa potencijalno zaraženim nije ispunjavala kriterijume za testiranje. Ali je u subotičkoj bolnici bar naišla na ljude koji misle svojom glavom.

Ako su članovi paradržavnog Kriznog Štaba umeli da misle svojom glavom, to su vešto krili od nas gledalaca.3 Umesto iskrenosti i otvorenosti informacija dobili smo klasični dupli govor koji je trebalo da prikrije težinu situacije, neznanje govornika, ili oba. Evo primera cipiripi logike iskazane na jednoj od konferencija:

Ovaj i druge bizarne odgovore davala je osoba kojoj ću tek kasnije saznati i zapamtiti ime: Darija Kisić-Tepavčević. Ona, Predrag Kon, pa čak i politički deo Kriznog Štaba su, zbog onoga što je usledilo, postali poznati u određenim krugovima kao veliki pobornici zatvaranja i strogih mera. Ali prvi utisak je važan, a prvi utisak koji su ostavili je nesnalažljivosti maskirane pozivanjem na titulu.4 I stalnog, nepodnošljivog kaskanja za situacijom na terenu:

Negde u to vreme počeo sam da pravim grafikone:

Epidemiolog Kon je koji mesec kasnije priznao da je situacija prikazivana manje ozbiljnom zbog nedostatka testova i zaštitne opreme i time nastavio da krnji svoj kredibilitet.

Ali laganjem se epidemija ne suzbija. Kada je postalo jasno da broj novootkrivenih slučajeva ubrzano raste, da su građani zabrinuti i da se nešto mora preduzeti, donosi se odluka o uvođenju vanrednog stanja. Naravno, ni to nije moglo bez kašnjenja:

III: Preterivanje

Vanredno stanje u Srbiji počelo je kao i većina stvari vezanih za kovid do tada: skromno i neadekvatno. Škole i granice bile su zatvorene, ali ne i kafići. Kriterijumi za testiranje i dalje su bili pogrešni. Broj slučajeva je i dalje rastao, uprkos insistiranjima eminentnog epidemiologa da su mere uspešne:

A onda su došli kineski stručnjaci i rekli da su postojeće mere sjajne. Da bi zatim preporučili potpunu promenu strategije koja je, sudeći po potonjim izjavama nadležnih, uključivala i zastrašivanje:

Vučić je odbacio predlog Saveza za Srbiju da se penzionerima dozvoli šetnja od 18 do 19 časova i poručio najstarijima da nipošto ne izlaze iz svojih domova.

„Ukoliko poslušate takve predloge neće nam biti dovoljno kompletno novo groblje na Bežanijskoj kosi, Lešće, Novo groblje, ni Centralno groblje. Sva groblja će biti mala da prime sve nas ako slušate tuđe predloge, ja vas molim da slušate svoju državu“, rekao je predsednik Srbije.

Neke od mera imale su više smisla od drugih. Neverovatno brza organizacija učenja na daljinu, koliko god u nekim trenucima nespretno izgledala, bila je trijumf.5. Sa druge strane, apsolutna zabrana kretanja u zemlji bez razvijene kućne dostave namirnica bila je bizarna6, kao i skraćenje radnog vremena samouslugama koje je samo osiguralo da će što više ljudi koji ionako treba da obave kupovinu (jer im je, da podsetim, rečeno da ne treba da prave zalihe!) biti u isto vreme upakovano u zatvoreni prostor.

Ipak, u situaciji potpunog gubitka kontrole nad epidemijom i zdravstvenog sistema koji je i pre nje bio pred izdisajem, greška ka strani prestrogih mera nije katastrofalna, naročito kada, prema zvaničnim brojevima7, te mere deluju:

Da budem precizniji, prestroge mere ne bi bile velika greška da su važile za sve:

Ne pratim bejzbol, ali znam da udarač nakon tri promašaja leti iz igre. Prva greška — neshvatanje ozbiljnosti situacije i omalovažavanje nadolazeće pretnje — direktno je dovela do druge: prekomerenu korekciju kursa ka drakonskim zabranama ličnih sloboda koje se selektivno primenjuju. Obe zajedno dovele su do zbunjenosti i sluđenosti građana. Ali treća greška, ona koja vas izbacuje iz igre, bila je istovremeno i najveća i potpuno neiznuđena.

IV: Laganje

Optimizma bez pokrića bilo je oduvek, od dežurnih krivaca:

Nestorović je o 15. junu 2020. godine kao kraju epidemije govorio u jeku vanrednog stanja i pooštrenja mera, kada se za krivnu novoobolelih u najboljem slučaju moglo reći da je zaravnjena. Na žalost, za manje od mesec dana, sa krivom u padu ali sa i dalje velikim brojem novoobolelih, pridružio mu se i “ozbiljniji” član Kriznog Štaba:

U tretku kada je to izgovarao, broj novootkrivenih možda je bio u padu, ali nije bio nula, i svakako je bio veći od onog kada je donešeno vanredno stanje. Ali sa tim brojevima i pokrićem stručnjaka iz Kriznog Štaba, počela su ponovo masovna okupljanja na ovorenom i zatvorenom prostoru, bez distanciranja i nošenja maski, od teniskih turnira i fudbalskih derbija do mnogobrojnih predizbornih skupova8:

A na kraju i izbornih trijumfa:

Iranski scenario” koji prof. Karapandža spominje bilo je masovno širenje kovida među iranskim rukovodstvom. Dan nakon što je postavio ovaj tvit, a šest dana nakon proslave na kojoj je uzeta fotografija saznali smo da je Maja Gojković u bolnici, sa upalom pluća i pozitivnim testom.

Ono što se desilo na izbornoj proslavi SNS-a dešavalo se sasvim sigurno na mnogim proslavama i u mnogim domaćinstvima širom Srbije. (Pre)stroge mere su smanjile širenje koronavirusa ali ga nisu potpuno eliminisale — ostao je tinjajući rezervoar zaraženih. Neopravdano, neodgovorno, prenaglo i preuranjeno popuštanje mera poslužilo je kao savršeno gorivo za kovid, i od relativno stabilne epidemiološke situacije napravilo razulareni požar. Što je najgore:

U Srbiji su od 19. marta do 1. juna 2020. od virusa korona umrla 632 pacijenata, što je za 388 više od zvanično saopštenog broja za taj period, koji iznosi 244 – saznaje BIRN na osnovu uvida u podatke koji su deo zvaničnog državnog informacionog sistema Covid19.

Prema saznanju BIRN-a, broj zaraženih poslednih dana prošle nedelje kretao se između 300 i 340 dnevno, što daleko nadmašuje zvanične podatke od 97 novoobolelih.

U prevodu: ne samo da su zvaničnici lagali kada su govorili da je prema zvaničnim brojevima vreme za ukidanje mera, već su i sami zvanični brojevi bili laž! Ili, malo zapaljivije rečeno:

Ovo nije bilo dolivanje ulja na vatru, već pravljenje eksplozivne smeše kojoj je veoma malo trebalo da raznese sve bilo kakvu nadu o kontroli epidemije. Okidač je bila samo najava ponovnog uvođenja vanrednog stanja, nakon porasta broja novootkrivenih. Eksplozija se desila na ulici.

Sedmog jula 2020-e postalo je jasno da je zbog tri kardinalne greške — početnog ignorisanja, zatim preterivanja, a na kraju i laganja — jedno od najmoćnijih oružja u borbi protiv epidemija u Srbiji postalo neprimenjivo. Ako su građani nekada imali poverenje u Krizni Štab i Predraga Kona, smutne radnje su to poverenje prokockale. Antiprotivnim grupama teoretičara zavera data je municija za (nekada sasvim opravdano!) propitivanje motiva zvaničnika. Dostignuta je, drugim rečima, kritična masa neverujućih i nepoverljivih koji su svojim postupcima obesmišljavali većinu ličnih pokušaja zaštite. Što je najgore: Srbija u tom trenutku još nije ni iskusila potpuno popunjenje zdravstvenih kapaciteta, koji će se kasnije desiti u Novom Pazaru, a zatim i širom zemlje. Najgore je tek sledilo.

V: Epilog

Najgori deo, u stvari, Srbija još preživljava. Spisak poznatih ličnosti koje je odneo kovid je podugačak. Svako ko ima veze sa Srbijom ima prijatelje, poznanike i rodbinu koja je bila teško obolela, možda i umrla. Vakcinisanje je stihijsko i sasvim sigurno neće sprečiti četvrti talas zaražavanja, ako na osnovu izmišljenih brojeva uopšte možemo i pričati o talasima. Da, moglo je biti i gore, da nije bilo nadljudskih napora srpskih lekara i drugih zdravstvenih radnika da se istina sazna. Ali dežurni stručnjaci i dalje šire dezinformacije, Krizni Štab i dalje kaska, zdravstveni sistem je i dalje na ivici raspada.

Dokle?


  1. Gde pod “kovid” mislim na COVID-19. Radi bolje čitljivosti, kroz celi tekst ću koristiti kolokvijalnu verziju za tog tipografskog monstruma. Time nadam se nastavljam sjajnu praksu srpskog jezika da nepristupačnu i preteću skraćenicu za novu infektivnu bolest (AIDS) spusti na ljudski nivo (sida). 

  2. Da odmah raščistimo pitanje moje objektivnosti: nisam ni novinar ni političar ni pravnik već naučni i zdravstveni radnik. Kao takav bio sam — spoiler alert — od skoro samog početka užasnut pristupom srpskih zvaničnika nadolazećoj pretnji, što je dobro dokumentovano na tviteru. Neću skrivati svoj užas i gađenje zarad privida nepristrasnosti. 

  3. Krizni Štab nije glavna tema ovog teksta, ali ne isključujem da će to biti u budućnosti. Naravno, Saga o Kriznom Štabu najviše zaslužuje krivičnu istragu a ne jedan osrednji blog post. 

  4. Više o ovome u mom dopisivanju sa istinomerom 

  5. Pitanje da li je zatvaranje škola na kraju bilo neophodno, i koliko dugo je trebalo da traje, je kompleksno i zavređuje poduži tekst za sebe. Kad se sve sabere, organizacija školstva bila je jedna od svetlijih, ako ne i najsvetlija tačka srpskog odgovora na kovid, sa donekle zakasnelim zatvaranjem ali pravovremenim otvaranjem u trenutku kada je bilo jasno da deca nisu ozbiljno ugrožena niti su glavni prenosioci zaraze, kao i da bi posledice odsustvovanja bile mnogo veće od bilo kakve dobiti u kontroli epidemije. 

  6. Radi poređenja: Vašington, u kome živim, takođe je doneo zabranu kretanja osim u svrhu odlaska na posao, nabavke namirnica, i (ključno) rekreacije — ako se poštuju mere distanciranja i nošenja maski. 

  7. Više o tim brojevima malo niže, a i na ovom blogu

  8. U jednom trenutku sam na brzinu sklopio grafikon koji bi pokazao neke od ovih događaja, bez namere da istražujem uzročno-posledične veze. Zamislite moje iznenađenje kada sam par dana kasnije video svojih ruku delo na Tviter nalogu jedne kablovske televizije, sa sve kriptičnom legendom kojoj bi sigurno posvetio više pažnje da sam znao da će biti tako besomučno iskopirana. 


Priključenija, januar 2021.

Januar je bio zanimljiv mesec, u najgorem smislu reči. Kao svaka horor priča, počeo je naivnim pravljenjem planova:

Od pet preporuka koje sam naveo u toj epizodi, jedna je uspela da postane kontroverzna skoro pa istog dana. Na žalost ili na sreću, tu kontroverzu je za dva dana zamenila još veća — zanimljivog li meseca. A između ta dva dešavanja naroda, uspeo sam da dobijem temperaturu:

Kada smo već prekršili samo-zadatu omertu na razgovore o kovidu, i zatrpani pitanjima porodice i prijatelja u Srbiji o prednostima i manama lipozomalnih čestica i adenoviralnih vektora, odlučili smo da pričamo i o vakcinama:

Zbog kovid karantina i ostalih januarskih dešavanja proveo sam više vremena nego obično kod kuće, a i na Tviteru. Poslednja epizoda se, prikladno, bavila Tviter higijenom:

Februar će, sa druge strane, izgleda biti u znaku Reddita.


Priključenija, decembar 2020.

Prva epizoda u decembru, o zloupotrebi dece u šoubiznisu, bila je ostatak prethodne koju smo iz razloga tehničkih izbacili kao zasebno izdanje.

Sledeća epizoda izvučena je iz arhive, iz istih tehničkih razloga (o kojima više verovatno u nekoj od januarskih epizoda). Sinoć sam ponovo gledao Džokera na TV-u i nije tako dobro ostario. Ima nečega u gledanju poslednje scene sa De Nirom u bioskopu.

Epizoda 23 bila je jedna od onih posvećenih tehnološkom napretku. Ko zaista želi da čuje pametne ljude kako pričaju o preklapanju računarstva i neuronauka neka odsluša neki od razgovora Leksa Fridmana.

Poslednja epizoda ove godine bavila se stranputicama liberalnog kapitalizma. Lagano štivo.


Brnjičari, globusari, ravnozemljaši i ostali borci na internet frontovima

Zadivljuje me bogatstvo srpskog jezika. Nakon “brnjičara” — kako oni koji se kategorički protive nošenju maski nazivaju one koji ih nose — pre par dana saznao sam za “globusare”, fantastičnu izvedenicu koju “ravnozemljaši” — predivne li složenice — koriste da opišu ostatak svog ravnog sveta. Lepe reči za ružnu stvarnost: srpski ratovi kultura žestoki su bar koliko i američki, sa kojima imaju previše dodirnih tačaka.

Američki ratovi kultura. Autor: Venkateš Rao

Posle svakog tvita koji zaliči na izveštaj sa fronta setim se ove mape američkih boljnih polja velikog internet mislioca Venkateša Raoa koja je pratila njegov sjajan tekst na tu temu. Da sam 15 godina mlađi i upućeniji u srpsku stvarnost probao bih da nacrtam neke druge zaraćene strane, sukobe i preklapanja: ravnozemljaši protiv globusara, brnjičari protiv slobodnih, lažni doktori protiv pravih, prvosrbijanci protiv drugosrbijanaca, narodnjaci protiv zabavnjaka, četnici protiv partizana, patriote protiv izdajnika, rodoljubi protiv patriota, krug dvojke protiv ostatka Srbije… Mogu i dalje da nabrajam — zabavno je i pomalo užasavajuće! — ali i ovih nekoliko primera dovoljno je svakome ko zna srpski da stvori svoju sliku i počne da pravi frontove i koalicije u svojoj glavi.

Sa tim mentalnim modelom treba prići drugom, bitnijem Venkatešovom eseju, o načinima borbe na društvenim mrežama, zbog kojeg sam značajno smanjio sopstveno učešće na bilo kojem medijumu koji dozvoljava interakciju. Jer, osobi koja društvenim mrežama pristupa uglavnom ili isključivo kao zaraćena strana u toj igri čak će i neutralne izjave i odgovori1 zaličiti na volej za ili protiv onoga za šta se zalažu i poziv za produženje sukoba.

Voleo bih da sa položaja moralne nadmoći napišem kako me ti sukobi ne interesuju, kako ih se užasavam, kako odbijam da u njima učestvujem. Naprotiv, kao i Venkateš mislim da je ovaj botovski Treći Svetski Rat najbolji mogući ishod i nadam se njegovom produžetku nauštrb onih fizičkih, dronovskih ili ljudskih. Moj prvi problem je vreme: dva visokocirkulišuća tvita dala su mi dovoljan uvid u to koliko vremena i pažnje oduzimaju obaveštenja, odgovori, komentari koji uz to idu — previše za mene. Drugi je moja sumnja da će se ovi ratovi, kao i mnogi pre njih, osvojiti ne frontalnim napadima već jačanjem sopstvenih pozicija: koga briga nosimo li maske ako smo svi vakcinisani. Prilično sam siguran da osnivači BioNTech-a nisu visili na Tviteru i Fejsbuku.

Plašim se, dakle, da će pobednici svakog od gorenavedenih srpskih sukoba biti ne oni koji najbolje osuju paljbu na vašoj omiljenoj društvenoj mreži, već oni koji najbolje ojačaju poziciju svoje strane u stvarnom svetu. Kako vi jačate svoju?


  1. Da li postoje zaista neutralne izjave i odgovori nekom drugom prilikom. 


Priključenija, novembar 2020.

Pet epizoda za pet ponedeljka u novembru. Nisu loše, ako smem da primetim.

  • O daminom gambitu i nedostatku dobrih serija na srpskom (ili ih ipak ima dovoljno?)
  • O preprojavanju glasova, p vrednostima i ekonomiji.
  • O srpskom identitetu i kineskoj naučnoj fantastici.
  • O načinima na koji internet kvari decu.
  • O mentalnom modelu koji ljude deli na neupućene, gubitnike i sociopate (gde su sociopate, naravno, na vrhu).

Priključenija, 10-15

Osam epizoda za osam nedelja. O dve sam već pisao. Ostale u poslednja dva meseca bile su uglavnom kratke, i uglavnom sa Nebojšom.

  • Nastavak priče o izvorima informacija, sa fokusom na naučnu literaturu:
  • O svetloj budućnosti podkastinga i mojoj skepsi prema društvenim mrežama kao izvoru zarade:
  • O značaju kliničkih studija i ograničenosti prekliničkih modela:
  • O ovogodišnjim Nobelovcima:
  • Jedina solo epizoda bila je u isto vreme i najkraća (6 minuta!), a i jedina o pandemiji:

Obaveštenja o novim epizodama sada su i na posebnom Tviter nalogu, @prikljucenija1.

© Miloš Miljković. Napravljeno uz pomoć Pelican-a. Dizajn Giulio Fidente na github-u.