Index ¦ Arhiva ¦ Oznake ¦ RSS > Tag: sad

Ptice

Lepa stvar sa imanjem dece školskog uzrasta je što možete učiti od njih. D1 (8.9) je tako, između Zelde i Avatara, počela da zanima i ornitologija.

Da ste me pre tri godine pitali koje ptice se najčešće viđaju u Vašingtonu rekao bih bez previše razmišljanja: kao i u svakom velikom gradu, golub i vrabac, uz po kojeg (američkog) crvendaća i dve vrane koje vise na krovu zgrade naspram naše. Ovo, naravno, nije tačno: mom netreniranom oku svaka ptica manja od crvendaća bila je vrabac a svaka veća od njega golub ili vrana. Sa dvogledom u jednoj ruci i priručnikom u drugoj naučili smo da crvendaća, u stvari, ima najviše, zatim evropskih čvoraka1, tek onda vrabaca i golubova, ali i sasvim dovoljno kardinala, plavih šojki2, ptica rugalica, detlića (više od jedne vrste!), dvobojnih senica, beloprskih brgljeza, crvenorepih jastrebova, kućnih zeba, žalosnih grlica, velikih plavih čaplji, ovog čuda kako god da se zove… I sve to na 15 minuta šetnje po kraju.

I onda D1 pita kakve su ptice u Srbiji, i ja — opet bez razmišljanja — kažem da su mnogo manje raznovrsne, i da sam u njenim godinama viđao samo golubove, vrane, i po kojeg vrapca. Ali da li je tako? Jer, sasvim sigurno nisam sa 8-9 godina šetao Jagodinom sa ciljem da upoznam leteću faunu, a i da jesam ne bih znao šta gledam, a i da sam znao ne bih se nakon skoro 30 godina bilo čega od toga sećao, a i da se sećam, pa, koje su šanse da su stvari u Srbiji ostale iste?

Ovo, naravno, ne važi samo za ptice. Pitajte me da uporedim bilo šta u Americi sa Srbijom i problem je isti: poređenje mogu da napravim samo sa Srbijom od pre 10-20 godina, u kontekstu sebe od pre 10-20 godina, i sa dodatnom izmaglicom sećanja preko svega. Bolje poređenje, ali opet nesavršeno, je sa novijim iskustvima ljudi u Srbiji, ali oni nisu ja, a i da jesu, iskustvo nije isto što i izveštaj o iskustvu, a i da jeste, moje shvatanje tog izveštaja nije isto što i sam izveštaj. Zato se trudim da takva poređenja uopšte i ne pravim.

A ako želite kontinuiranu epistemiološku krizu, imajte decu.


  1. Priča o tome kako je evropski čvorak postao tako raširen u Americi je poučna. 

  2. Verovaću Vikipediji da se zaista tako zove, ali će za mene uvek biti blue jay


Blic je kao saobraćajna nesreća

Znaš da ne bi trebalo da buljiš u krš na putu, ali te nešto vuče.

Ili sam ja samo mazohista.

Današnji primer vrhunskog novinarstva: iskopiraj Njujork Tajms, bez navođenja izvora.

NYTExplaining Apple’s Fight With the F.B.I.:

What is the government asking for?

The Federal Bureau of Investigation wants to examine the iPhone used by Syed Farook to determine whether he and his wife, Tashfeen Malik, had planned the shooting directly with the Islamic State. The iPhone, a 5c version of the smartphone that was released in 2013, is locked by a passcode, which the F.B.I. wants Apple to circumvent. Apple would have to build a new version of its iOS smartphone software that allows the F.B.I. to bypass certain restrictions. Apple claims this software can give someone “the potential to unlock any iPhone in someone’s physical possession.”

Blic— Najmoćnija kompanija sveta i najmoćnija država sveta su U RATU:

 Šta američka vlada zahteva od “Epla”?

FBI želi da ispita “ajfon” koji je koristio napadač Sajid Faruk, kako bi se utvrdilo da li su on i njegova supruga Tašfin Malik napad u San Bernandinu planirali zajedno sa glavešinama Islamske države. Telefon “ajfon 5C” zaključan je šifrom od nekoliko cifara, a FBI zahteva od “Epla” da otključa telefon kako bi organi vlasti mogi da ga ispitaju. Štaviše, FBI zahteva da “Epl” razvije novi softver koji bi dozvoljavao organima vlasti da otključavaju telefone onih osoba koje smatraju sumnjivim, što kompanija kategorički odbija da uradi.

Ostatak je u istom stilu: mešavina doslovnog prevoda i slobodnog tumačenja, koje u najvećem broju slučajeva ili umanjuje količinu podataka, ili daje poluistine i nagađanja.

Doprinos Blicovih autora? Osim KRIMINALNO LOŠEG naslova, ubacili su tvitove koji vode ka tekstovima sličnog Pitanje/Odgovor formata. Naravno, nema linka ka plagiranom tekstu.

Nije sramota kopirati od boljeg, ali je sramota to kriti.

Oni kojima je do ovakvih stvari stalo već znaju da je ovo modus operandi većine srpskih medija. Ali, da li od takvih medija očekujemo da objektivno i sa razumevanjem izveštavaju o drugim plagijatima i plagijatorima?


Lečenje u NIH-u

Jedna od mnogih stvari po kojima se NIH razlikuje od ostalih zdravstvenih ustanova je da pacijenti ne plaćaju ništa. Zdravstveno osiguranje nije potrebno, lekovi—od kojih mnogi koštaju $1.000 po dozi—se samo pokupe u apoteci, a ako živite daleko od Betezde platiće vam (domaći) let, voz, gorivo. Do pre 10-15 godina plaćali su i hotele, sada je tu samo dnevnica od $50.

I meni najzanimljivije—ne leče samo državljane. Štaviše, na nekim protokolima ima više legalnih i ilegalnih imigranata iz Centralne i Južne Amerike nego Amerikanaca. Ko god se pojavi na pragu instituta i ispunjava uslove za upis na studiju može da računa na američke poreske obveznike. A niko neće oterati nekoga ko je veoma bolestan ali ne ispunjava uslove, naročito ako standardnu terapiju ne može primiti kod kuće.

Zato svaki put kada čujem da se u Srbiji skuplja desetine i stotine hiljada evra da bi se neko poslao na lečenje u Italiju, Rusiju, ili Nemačku, pomislim na stvari koje se rade ovde i da li bi one pomogle. Ima ih previše za nabrajanje, tako da je najbolje otići na clinicaltrials.gov—sajt koji ima podatke o svim aktivnim studijama koje finansira NIH—i pogledati da li postoji nešto što se izvodi (ne samo finansira) ovde. Ono što sam video u poslednjih godinu dana, bez nekog reda:

  • aplastična anemija
  • srpasta anemija
  • B-ćelijski limfom
  • primarni CNS limfom
  • transplantacija koštane srži/stem ćelija za mijelodisplastični sindrom, akutne leukemije, limfome
  • Kapoši sarkom
  • hairy cell leukemija
  • hronična limfocitna leukemija
  • primarni efuzioni limfom
  • limfogranulocitoza
  • LGL leukemija
  • metastatski ili neresektabilni rak pankreasa
  • hepatocelularni karcinom
  • holangiokarcinom
  • metastatski rak debelog creva
  • metastatski rak jajnika
  • trostruko-negativni metastatski rak dojke
  • metastatski rak grlića materice
  • rak bešike
  • rak prostate rezistentan na hormonsku terapiju
  • metastatski rak pluća
  • mezoteliom pleure i/ili peritoneuma
  • timom
  • adrenokortikalni karcinom
  • metastatski melanom

Ovo ne uključuje pedijatrijska oboljenja, kojih ima još toliko. I ne uključuje bolesti koje sam video van Instituta, pošto vam u drugim akademskim centrima u Americi računi stižu iako ste na studiji.

U većini slučajeva se nekome iz Srbije sa metastatskim rakom ne bi isplatilo da prelazi okean kako bi primio eksperimentalnu terapiju čija se efikasnost još istražuje. Ali, treba se raspitati—mogu da zamislim situaciju u kojoj bi itekako vredelo.


Vanredno stanje

Moj frizer, Amerikanac grčkog porekla, je nakon očeve smrti proveo mesec dana u Atini da bi prodao stan—neplanirano, pošto nije znao da je Grčka zatvorena u avgustu. Para imao nije, pa je vreme provodio gledajući grčku televiziju (“6 glava preko celog ekrana, viču jedna na drugu”) i razgovarajući sa ujakom i njegovim prijateljima, uglavnom o prljavim, pokvarenim, lenjim Albancima.

Utisak: ljudi su svuda isti. Svako ima svoje crnce i Meksikance, i svoj FOX News.

Juče su grupe siromašne omladine sa viškom vremena i manjkom ciljeva—možda a možda i ne podstaknute vrhom baltimorske sive i crne ekonomije—lomile, palile, i krale po svom gradu. Policija je bacala suzavac, omladina je bacala cigle. Razlog za demonstracije brzo su zaboravili i demonstranti, i policija, a pre svih novinari.

Da nisam na odmoru, bio bih iznerviran jer je deo grada kojim svakog jutra idem na posao bio u haosu. Kao što je 23-ojka koja me je vozila od Karaburme do Instituta za histologiju stajala dok su palili ambasade u Kneza Miloša.

Ljudi su svuda isti, osim kad nisu.

Naša zalutala omladina voli da pali, lomi, i pljačka centar grada. Baltimorska uništava sopstveni, već propali komšiluk. Naša se nominalno bori za Kosovo (ili, izgleda, za istrebljenje suparničkog tima), baltimorska protiv policijske brutalnosti. Situacija u Baltimoru je jasna: narko preduzetnici sa jedne strane, policija sa druge, siromašni crnci kao pijuni u sredini. Ko se drži po strani popije zalutali metak, suzavac, lom vratnog pršljena. U Srbiji se teže razaznaje ko koga napada, podržava, podstiče, i brani. Ne znam šta je bolje, i ne znam za koga.

Pretpostaviću da ste kao svaki dobar akademski građanin odgledali The Wire. Dejvid Sajmon je na svom blogu već ranije pisao kako je čudo što do bacanja cigli nije došlo ranije, i u većoj meri. Neki su u komentarima to protumačili kao podrška jučerašnjim protestima. U svom poslednjem tekstu je zamolio ljude da prestanu sa paljenjem, i da se vrate kući. Neki drugi su u tome videli bogatog belca koji crncima naređuje da ćute.

Sviđa mi se kako Sajmon razmišlja, a i napravio je odličnu seriju, pa ću reći da je u pravu čim ga napadaju obe strane. To nije neki argument, ali i pored skoro pet godina provedenih u Baltimoru, bolji nemam—razmišljao sam o drugim stvarima. Ako vas interesuju rasne borbe i rat protiv droge u Americi, a imate par sati, pročitajte Sajmonove stare članke i odgledajte ovo. Ja vam neću uzimati više vremena.


Moj prvi dan na poslu

Između spremanja Stepova i iscrpljujućih unutrašnjih monologa o smislu USMLE-a, univerzuma, i svega ostalog, različite tehnike vizualizacije konačnog ishoda mogu vam pomoći da savladavate unutrašnji otpor prema uspehu.

Vizualizujte ovo: veliki metalni čekić koji vam ritmički razbija lobanju u komadiće—-frontalna kost na jednu stranu, zigomatična na drugu, gle, delići sive materije lete ka plafonu; sumo rvač koji vitla tim čekićem dok vam sedi na leđima koristi svoju drugu, slobodnu ruku da vas golica ispod pazuha, dok na raskrvavljeno uvo šapuće stihove Bodlera—-na latinskom; kolega čiji je čekić stoji pored vas i preti da će vas tužiti ako mu odmah—-Odmah!—-ne vratite isti; a vama se piški.

Dakle, moj prvi dan.

Hteo sam da dođem bar jedan sat pre početka smene, ali sam se izgubio, lutao bolnicom, i jedva stigao na vreme. Poneo sam mantil, ali ne i stetoskop. Čekalo me je devetoro pacijenata koje je trebalo da upoznam, pregledam, dokumentujem, itd. za nepunih sat i po. Bili su raštrkani na tri zgrade i četiri sprata, skoro svi na kontaktnoj izolaciji1.

Od tih devetoro, najduži boravak imala je pacijentkinja sa već trideset i nešto dana bolničkog staža. Za dodatnih dvadeset koliko sam je ja pratio, završila je na dijalizi, dobila manji infarkt, dva stenta, masivni šlog, i napustila bolnicu sa balom na bradi i cevčicom u stomaku. Diktiranje njene otpusne liste trajalo je dva sata.

Desetog pacijenta primio sam istog dana oko četiri popodne. Bio je mršav, žut, sa transplantiranom jetrom koja otkazuje i ženom koja radi u bolnici. Skoro dve nedelje ležao je u sobi 6012—-da, još uvek pamtim broj—-da bi sâm kraj života proveo u hospisu. Ovo tada nisam znao: ako ste u bolnici, dve stvari koje vam nikako ne trebaju su loša jetra i rodbinske veze. Još nešto što nisam znao: šta je kog đavola hospis?

Dan koji je počeo u 5:30 ujutru završio se nešto posle 11 uveče. Do odlaska kući počeo sam da mrzim: pejdžere, kontaktnu izolaciju, kompjuterski sistem, papirnu dokumentaciju. Zavoleo sam: …

Ništa. Prvog, a ni sledećeg, ni onog posle. Doručak je bio u 5 ujutru, večera u 10, ručak sam preskakao. Vikend je bio dan za pranje veša, kupovinu hrane, i spavanje. Srećom, samo prvih par nedelja.

U jednom trenutku—negde oko 4. jula, kada se zbog praznika smanjio broj pacijenata—shvatio sam da imam vremena za kafu pre vizite2, pa i za podnevna predavanja uz—-besplatan!—-ručak. Počeo sam da pronalazim prečice između spratova, naučio da nikada ne treba koristiti lift. Na trogodišnjoj specijalizaciji, dve-tri nedelje za upoznavanje sistema i nije tako mnogo. Ne bi bilo ni dva-tri meseca.

Zato, ne dozvolite da vas spremanje USMLE-a previše potrese. Najgore tek sledi.


  1. U vreme kad sam ja bio student—-ne znam da li je tako i sada—-neki hirurzi su zaboravljali da operu ruke i navuku sterilne rukavice pre postavljanja centralne linije. Gel-odora-rukavice pre ulaska u svaku sobu bio je kulturološki šok sa jedne strane, gubljenje dragocenih sekundi sa druge. 

  2. Vizita = “rounds”, možda, valjda. I da, “imati vremena za kafu” znači 5 minuta za kupovinu kafe za poneti, ne pola sata-sat za divanjenje uz cigarete. 


Da li bih sve ponovo?

Da li si zadovoljan Amerikom? Da li bi sve ponovo?

Ovakva pitanja mi često stižu na mejl. Kratki odgovor je—da, apsolutno.

Naravno, odlaskom nisam rešio sva životna pitanja, već sam jedan skup problema zamenio drugim. Ne moram da razmišljam iz koje stranke je šef odeljenja na kome volontiram a iz koje direktor bolnice, i u kakvim su odnosima; da li će me pacijenti gledati popreko jer su lekari po definiciji ili korumpirani ili nesposobni1; da li ću sa 30 godina još uvek biti na grbači roditelja, i kako odgajati sopstvenu decu u Srbiji 2013-te?

Umesto toga, trošim vreme i novac na polaganje milion testova za licenciranje2 i razgovore za subspecijalizaciju3; pacijenti me gledaju popreko jer su lekari po definiciji bezobrazno bogati; slobodnog vremena nemam puno, jer mi prosečan radni dan traje 12 sati a skoro svaki vikend trošim na manijakalno Skajpovanje sa prijateljima i porodicom4. Po onome što sam čuo od prijatelja, pretpostavljam da bih negde u Zapadnoj Evropi u zamenu za slobodnije vikende i blizinu Srbije dobio zatvorenost prema imigrantima i ograničena mogućnost za napredovanje5, za mene još i uz gubitak vremena na učenje još jednog stranog jezika. Sve ima svoje.

Stručni i lični izazovi ostaju: praćenje literature, pregovaranje sa pacijentima, veš mašina koja zbog koje misteriozno iskače osigurač u različitim delovima ciklusa, a savršeno radi kad dođe majstor… Ali, lepo je baviti se tim stvarima bez stalnog straha da će se država urušiti oko vas. Dodatni bonus u Americi je što je većina ljudi ili zadovoljna svojim poslom ili aktivno traži bolji, što je mnogo bolja atmosfera za život i rad od stalnog slušanja jadikovki—često potpuno opravdanih—o teškom životu ljudi oko vas.

A roditelji? Dovedite ih kod sebe gde god da ste, i čim budete mogli. Srbija nije zemlja za starce.


  1. Jer ko je sposoban ume to i da naplati. 

  2. Da, USMLE je samo početak. 

  3. Srećom sam zbog porodične situacije bio ograničen na lokalne programe. Kolege su prosečno trošile $3-4.000 za prijavu, prevoz i smeštaj. 

  4. Ostatak ode na jurcanje za Dorom. 

  5. Ovde sam bez ikakvog prethodnog radnog iskustva završio specijalizaciju iz interne u bolnici u kojoj sam sad glavni specijalizant, a od 1. jula počinjem subspecijalizaciju iz hematologije/onkologije na NCI/NIH. Šta je NCI najbolje se vidi po adresi njihovog sajta: cancer.gov


Šta se dešava u Vašingtonu

Napomena: američku političku scenu pratim koliko i kriket—znam šta je, čujem kolege kako pričaju o tome, i vidim poneki prilog na CNN-u, jedinom kanalu na TV-u u lekarskoj prostoriji.

Republikanci su se preračunali. Obamaker1 je izglasan dva puta—jednom u Kongresu, drugi put kada je Obama dobio drugi mandat a demokrate povećale većinu u Senatu. Sada misle da državnu upravu mogu držati kao taoca, dok se ne desi šta? Obama odloži sprovođenje zakona na godinu dana? Ha ha ha.

Valjda su se nadali da će novo individualno zdravstveno osiguranje biti spektakularan promašaj, i da će desetine miliona razočaranih i još uvek neosiguranih Amerikanaca vilama i bakljama krenuti na Belu kuću. Onda bi Bejner, Rajan i Bahmanova2 zajedno stali pred mikrofon i rekli U-ta-ta dok se demokrate ritualno samo-spaljuju isped Kapitola.

Na njihovu žalost, nešto je u glavama ljudi uvek bolje nego ništa, vesti su pune naslova o deci sa rakom koja ne mogu da počnu hemoterapiju jer je državni NIH zatvoren, tik iznad članaka o siromašnim invalidima koji prvi put posle 20 godina mogu da se osiguraju, a utisak koji republikanci sami potvrđuju je da su baš oni odgovorni za zatvaranje federalnih ustanova kako bi zaštitili zemlju od zlog i nedopečenog Obamakera.

Bejner verovatno proklinje dan kada su braća Koch rešila da sponzorišu/oforme ultra-desne Tea Party republikance. Za par dana ili nedelja skupiće dovoljno umerenih republikanskih kongresmena da se odblokira budžet i podigne granicu zaduživanja, i možda dobiti neki minimalni ustupak u vidu ukidanja nekog minornog poreza na medicinsku opremu. Obama 3, GOP 0.


  1. Affordable Care Act—ACA—je zakon koji, između ostalog, propisuje obavezno zdravstveno osiguranje za sve Amerikance. Onima koji do sada nisu mogli da ga dobiju, jer im ga poslodavac ne omogućuje a suviše su mladi za državno osiguranje i suviše bolesni za individualno privatno, obezbeđene su povoljne polise koje delom subvencioniše federalna vlada a delom pojedinačne države. Što se mene kao interniste i budućeg onkologa tiče, ovo je sjajno. Više osiguranih znači manje glavobolja za nas i pacijente, manje uplakanih morbidno gojaznih sredovečnih žena koje ne mogu da priušte zamenu kolena, i možda malo više posla za socijalne radnike koji će sada umesto sleganja ramenima moći da pomognu ljudima da nađu kakvo-takvo osiguranje. 

  2. Za neupućene u američku političku scenu—prvi je nakvarcovani, umereni i potpuno impotentni Speaker of the House, iliti predsednik donjeg doma Kongresa koji nema nikakvu kontrolu nad ultra-desnim krilom; Pol Rajan im je mlada nada koja pokušava da ima dobre odnose sa svima i bude glas razuma—dok ne otvori usta i pokaže da nema pojma o čemu govori; Mišel Bahman je njihova Nataša Jovanović, samo za dlaku fotogeničnija. 


Zadovoljan pacijent je mrtav pacijent

Američko zdravstvo opsednuto je anketiranjem svojih korisnika. Nakon svake posete urgentnom centru ili hospitalizacije, pacijentima na kućnu adresu stiže povelika anketa (pdf) sa preko 20 pitanja—-od toga koliko im je često sestra praznila nošu i govorila koje im lekove tačno daje, do ocene opšteg kvaliteta bolnice, od 0 do 10. Bilo bi simpatično da od oktobra ove godine nije postalo direktno vezanu za količinu novca koje Medicaire isplaćuje bolnici za datu uslugu—-bolnice sa zadovoljnijim pacijentima dobijaju više para.

Šta je tu loše? Pre nekoliko meseci, a dosta godina nakon što je doneta odluka o povezivanju zadovoljstva i isplate, pokazalo se da su više ocene povezane sa većim brojem hospitalizacija, većim troškovima zdravstvene nege i propisanih lekova, i—-eto ti ga sad—-povećanom smrtnošću. Zadovoljni pacijenti su oni koji dobijaju narkotike svaki put kad ih zatraže1, uspeju da izdiktiraju svojim lekarima kod koga da ih upute i koje sve procedure da izvedu da bi se eliminisala sumnja za postojanje svake moguće bolesti i stanja koje im je Dr. Gugl izlistao.

Elem, videh da je danas pušten u rad inspirativno nazvan sajt Kakav je doktor?. Liči na par američkih uzora, sa dodatnim naglaskom na korupciju—-pretpostavljam da je USAID zbog toga odlučio da bude jedan od sponzora.

Mislim da je ceo koncept gubljenje vremena. Ideja je plemenita, izvedba sasvim korektna, ali glavni korisnici zdravstvenog sistema u Srbiji nisu baš strastveni korisnici Interneta. Pretpostavljam da bi uz ogromnu medijsku kampanju koja bi bila nešto više od priloga u 28. minutu Dnevnika par deka i baka moglo da pita unuke da ocene njihovu finu doktorku u domu zdravlja, ali teško da bi to mogao biti dovoljan uzorak. Sve i da svako oceni svog izabranog lekara2, područje koje domovi zdravlja obuhvataju obično je dovoljno malo da se u zajednici već zna ko je kakav. O specijalistima se manje zna jer pokrivaju veće područje, ali pacijenti već imaju dovoljno problema da dobiju uput za ustanovu koju žele—-izbor specijaliste je za većinu mislena imenica.

Čak i ovde, gde je uz pristojno osiguranje sasvim moguće ići direktno izabranom specijalisti bez ikakvog uputa, i gde se na Internetu ocenjuju svi, od stolara do gradonačelnika, pitanje ovakvo direktnog i otvorenog ocenjivanja lekara je kontroverzna tema. Izgleda da je situacija slična i u Nemačkoj. Na žalost ili sreću, mislim da u Srbiji ima još manje šansi da zaživi.

Ostaje mogućnost prijave korupcije kao jedina upotrebljiva funkcija sajta. Pozdravljam, podržavam, i nadam se da će biti u širokoj upotrebi. Bez sarkazma.


  1. Više o pritisku na lekare da propisuju narkotike zavisnicima u ovom sjajnom NEJM članku 

  2. /lekarku 


Koliko su američki lekari zadovoljni svojim poslom?

Izgleda, ne previše:

We found that 60% said they would retire today if given the opportunity. What was worrisome is that this is up from 45% in 2008,” Walker says. “We also know from the survey that we disaggregated it into certain categories, 47% of physicians under 40 said they would retire today if given the opportunity.”

(via HealthLeaders Media)

Compared with a probability-based sample of 3442 working US adults, physicians were more likely to have symptoms of burnout (37.9% vs 27.8%) and to be dissatisfied with work-life balance (40.2% vs 23.2%) (P < .001 for both). Highest level of education completed also related to burnout in a pooled multivariate analysis adjusted for age, sex, relationship status, and hours worked per week.

(via Archives of Internal Medicine | Burnout and Satisfaction With Work-Life Balance Among US Physicians Relative to the General US Population)

Prvi članak je komentar na ovu anketu (pdf) preko 13.000 lekara. Deo o zadovoljstvu i moralu počinje na 18. strani. Najzanimljivije stavke:

  • 58% svoj moral ocenjuje kao donekle ili vrlo negativan; 80% ih misli da su im kolege takve.
  • Pre četiri godine, 73% bi ponovo izabrali istu profesiju; ove godine—-66%.
  • Doduše, 42% bi medicinu preporučili svojoj ili deci prijatelja—-2% više nego 2008.
  • Meni najbliže srcu: 60% lekara bi odmah u penziju, da mogu; 2008. to je htelo 45%.
  • Kad se rezultati podele prema uzrastu i polu, najveći pesimisti bili su muškarci stariji od 40.

Najčešće navedeni negativan faktor bio je strah od tužbi koji tera na defanzivnu medicinu. U top pet bili su još problemi sa naplatom i državnom regulativom1, ludačko radno vreme, i nemedicinska papirologija—-triplet koji se svodi na jedan suštinski problem: da biste od državnog osiguranja2 dobili bilo kakvu nadoknadu morati popuniti gomilu formulara, ili sami, ili nekoga da platite. U svakom slučaju, duže ste na poslu.

Ništa od ovog me previše ne dotiče, kao ni bilo koga ko je još uvek na specijalizaciji. Naplatom se ne bavimo, o tužbama ne razmišljamo pošto su za nas još uvek odgovorni nadređeni, a sa radnim vremenom znate koliko je sati kad je skraćenje na 80 sati nedeljno od pre 7-8 godina bilo dočekano sa oduševljenjem. Kad se školovanje završi, najmanje zadovoljni biće oni koji su (sub)specijalizaciju birali prvenstveno prema očekivanim prihodima—-uglavnom Amerikanci sa ogromnim dugovima koje treba vratiti. Na stranu ono da treba stvarno voleti svoj posao ako se isti sastoji iz 50 rektalnih tušea na dan—-tarifa za svaku proceduru se menja svakih par godina, a ne određuju je lekari već osiguravajuće kuće. Ako vam je poslovna strategija to da odradite bar tri kateteriazacije dnevno da biste ostali u crnom, pa vam Medicare svojim novim cenovnikom smanji prihod za trećinu, počećete da stavljate stentove i tamo gde ne treba.

Zašto su žene i omladina zadovoljniji, ili pre—-manje nezadovoljni? Pretpostavljam zato što više njih radi sa skraćenim radnim vremenom, na smenu, i za drugog3, što sve jako podseća na—-specijalizaciju (osim onog dela o skraćenom radnom vremenu). Ono što bih ja hteo—-onkologija u nekoj univerzitetskoj bolnici—-je baš to, sa dodatnim bonusom da vreme mogu da podelim između klinike i laboratorije. Istina, za značajno manje para, ali bože moj. Bitna razlika između nezadovoljnih, razočaranih, o-samoubistvu-razmišljajućih starijih doktora i ostalih je mesto koje novčana kompenzacija ima na listi prioriteta.

A tu je uvek i Novi Zeland.


  1. Sa dva kraja: ko zarađuje na procedurama misli da nije plaćen dovoljno, ko ne radi procedure žali se što ne može da naplati onih 45 minuta provedenih u ubeđivanju morbidno gojaznog dijabetičara koji se oporavlja od šloga da prestane da puši; i jedni i drugi bi se sa osiguravajućim kućama najradije obračunali u stilu Tajlera Durdena

  2. Nasuprot široko rasprostranjenim zabludama, ovo postoji i bez toga bi devet desetina bolnica, uključujući moju, moglo samo da stavi katanac na vrata. Pogledati Medicare i Medicaid na Vikipediji. 

  3. Uglavnom bolnicu. Ovo se u Evropi obično podrazumeva, ali je ovde relativno nov koncept pošto je donedavno većina lekara bila samostalna ili radila u malim grupama, i vodila računa o pacijentima gde god oni bili—-u ordinaciji, kod kuće ili primljeni u bolnicu. Dobro za kontinuitet, ne tako dobro za vaš privatan život ako imate par jako bolesnih pacijenata. 


Zašto Amerikanci toliko troše na zdravstvo?

Zato što nisu navikli da čekaju. Najbolji lek za uganuće zgloba je vreme. Hiperaktivnim pre-podne-trčim-uveče-dižem-tegove japijima to ne ulazi u glavu; hoće da se sve popravi odmah, kao da im je telo auto koji mehaničar može čas da remontuje. Ovakvi mogu biti i roditelji, od kojih neki imaju kolumnu u NYT:

After years of reporting on health, I considered myself a well-informed patient, but it took my elementary-school daughter to state the obvious: She was the victim of too much medicine. Every new blood test, scan or X-ray raised new questions, which led to more lab work, scans and X-rays. I know the doctors had good intentions, but it’s a truism of modern medicine that the more you test and scan and look for problems, the more likely you are to find something wrong. My daughter’s case had spiraled out of control.

(via Tara Parker-Pope: Too Much Medical Care? - NYTimes.com)

Nisu samo pacijenti nestrpljivi. Ni doktori nemaju vremena:

We in medicine no longer spend time doing the careful history and physical examination that will minimize these costs. Our insurance system, unfortunately following Medicare’s lead, pays more for tests than for a careful examination. A careful history and physical takes time. But we in medicine are not “rewarded” for taking enough time with patients. Our administrators tell us that we have to see more patients per hour. They focus on the volume not the experience.

(via High value, cost conscious care – the antithesis of too much care — db’s Medical Rants)

Patients (and physicians) too often forget that time is our friend. We become impatient when the physician cannot explain the symptom(s) immediately, so we abandon our generalist and figure that the subspecialist is a better choice.

(via More thoughts on high value, cost conscious care — db’s Medical Rants)

A subspecijalista će, kada mu pošaljete pacijenta, obaviti bar jednu od širokog dijapazona dijagnostičkih i terapijskih procedura za koje osiguranje lepo plaća1. Indikacija se lako iznalazi.


  1. Ovo nije (isključivo) zbog para. Kao što ne biste plaćali vodoinstalatera da samo pogleda cevi i kaže da je sve u redu, tako i subspecijalisti očekuju da onaj ko im šalje pacijenta već zna da nešto fali, a da su oni tu da pripomognu nekom kolonoskopijom, injekcijom steroida u koleno i sl. 

© Miloš Miljković. Napravljeno uz pomoć Pelican-a. Dizajn Giulio Fidente na github-u.