Index ¦ Arhiva ¦ Oznake ¦ RSS > Tag: politika

Tviter kao ubica normalnog razgovora

Već neko vreme ne postavljam najbolje tvitove, uglavnom jer već neko vreme na Tviter zalazim samo po potrebi: u nedostatku Fejsbuk profila — izbrisanog pre pet godina, hvala lepo — direktne poruke su jedini način da me me neko polu-formalno kontaktira. A svaka poseta podseti me zašto se držim podalje: na svaki majstorski složeni niz iz koga se nešto može naučiti1 dođe 100 ovakvih poruka:

Ne znam od čega mi ovde glava više eksplodira: citiranog tvita, Srđanove interpretacije, ili dobronamernih odgovora koji daju pogrešna objašnjenja.

Citirani tvit prvi unosi zabunu. Da ponovim tekst:

Is it expensive to have a baby in America?

I don’t know. Let me look at the bill.

The bill:

Tu je zakačena slika nečega što liči na račun, i što je najavljeno kao račun, a u stvari nije račun. U pitanju je EoB (Explanation of Benefits, ili Objašnjenje Povlastica), dokument koji osiguravajuće kuće šalju kao informaciju korisnicima usluga o tome koliko zdravstvene ustanove traže para od osiguranja, koliko je osiguranje spremno da im plati, i koliko od toga osiguravajuća kuća misli da će zdravstvena ustanova naplatiti korisniku.

Ova Rub Goldberg mašina je loša i dovodi do baloniranja troškova i zamagljivanja pravog stanja stvari, naročito ako i kada dođe do neke greške u unosu. Kada sam prvo došao u Ameriku nisam znao ništa o sistemu koji je Skot Adams, crtač Dilberta, ispravno nazvao zbunjopol2 koji nema nikakve veze sa slobodnim tržištem i kapitalizom, a svakakve sa sposobnošću velikih kompanija da vešto upotrebe državnu regulativu za zbunjivanje korisnika i suzbijanje konkurencije.3

Ali, ništa od toga ne menja činjenicu da EoB nije račun, i što velikim slovima na koverti i u zaglavlju svakog EoB piše da ovo nije račun. Što nije sprečilo tviteraše da daju svoj komentar o propaloj Americi, propaloj Srbiji, propalom kapitalizmu, ili uslugama koje za taj novac možete dobiti u nekoj od zemalja Evropske Unije. I tu dolazimo do dva razloga zašto je Tviter Generalno Loša Stvar Po Kulturu i Civilizaciju: negativna informativna vrednost i promocija zlonamerne komunikacije.

Prvo, ovakav sadržaj ne da je informativno bezvredan, već vas čini pogrešno informisanim: ima negativnu informativnu vrednost. Ne želim da ulazim u motive iza postavljanja očigledne neistine na Tviter (svesna obmana, nemar, neznanje, ili nešto deseto) niti u to koji procenat tekstova na Tviteru takav. Bitno je da postoji, i da svojim postojanjem truje ostale sadržaje. Analogija sa mešanjem sladoleda i fekalija u različitim proporcijama je odgovarajuća: koliko god izmeta da umešate u sladoled rezultat će uvek biti nebezbedan za ljudsku upotrebu.

Drugo, Tviter algoritam obožava činjenicu da sam video tvit sa početka i da imam mišljenje o njemu, jer to povećava šansu da ću odgovoriti, a možda i započeti dijalog ako ne sa prvobitnim autorom onda bar sa nekim od usputnih posmatrača. Ja mislim da sam u pravu jer su informacije date u tekstu pogrešne, posmatrač će možda misliti da je u pravu jer, iako sadržaj možda nije najprecizniji, sentiment je ispravan i treba se sa njime složiti. Svako misli da je ona druga strana nerazumna, replika na repliku, tvit na tvit, i metrike koje Tviter pokazuje svojim deoničarima rastu li rastu.

Eto boljeg primera zala kapitalizma za kolegu Srđana: monetizacija gneva. Ali kada bi Tviter bio takvo kapitalističko zlo onda ga pravi komunisti ne bi koristili, ne?


  1. Uvek je u pitanju niz, i to niz u koji je neko uložio puno vremena. Takoreći iscepkani blog članak za ljude koji nemaju blog. Taj podatak zavređuje zasebni tekst, ali hajde da razmislimo malo ovde u fusnoti: ako su najbolje stvari na Tviteru, mediju koji je napravljen za brzo postavljanje kratkih poruka, u stvari dugački tekstovi pažljivo napisani, čemu onda služi Tviter? 

  2. Confusopoly, reč u početku stvorena da opiše operatere mobilne telefonije, a kasnije i američko zdravstvo

  3. Za bolje objašnjenje toga zašto američko zdravstvo ne funkcioniše po principu slobodnog tržišta preporučujem da preslušate EconTalk podkast, naročito ovu epizodu, i da pročitate ovaj (zaključani) tekst Slaviše Tasića koji se nadovezuje na ovaj njegov tvit


Sve se vraća, ali stvarno

N1 info, danas:

Međunarodni portal Arms watch (armswatch.com) saopštio je da se njihov sajt našao pod hakerskim napadima iz Srbije dan nakon što je objavljen treći deo priče o navodnom izvozu naoružanja iz Srbije u Jemen u kojem, kako se tvrdi, posreduju i članovi porodica nekih visokih funkcionera Vlade. … Portal je ranije objavio da je oružje proizvedeno u valjevskom Krušiku završilo u rukama boraca Islamske države u Jemenu, uz posredovanje firme iz SAD i preko Avganistana. Takođe se dodaje da je, prema dokumentima koja su novinari tog portala dobili od proizvođača u Krušiku, granate koje su viđene u rukama pripadnika Islamske države kupilo Ministarstvo odbrane Saudijske Arabije.

Ja, pre četiri godine:

Ovakvi naslovi (“Vučić i Dinkić spremaju izvoz oružja Arapima!”) se brzo zaborave. A onda vam ljudi sa progrešnog kraja nišana koji ste prodali u trideset i petom poslovnom poduhvatu stoleća zakucaju na vrata.


Na ivici

NYT: Rak i klimatske promene

→ Esquire: Kada vam je kraj ljudske civilizacije svakodnevni posao

→ Guardian: Nivo mora raste najbržom stopom u poslednjih 2,800 godina zbog globalnog zagrevanja, pokazuju studije 

U engleskoj verziji ovog teksta nisam imao komentara. Na srpskom imam par.

Neće doći do holivudske katastrofe u kojoj za par dana planeta ostaje pod vodom. Čorba koju smo zakuvali sporo se greje, a homo sapiens je prilagodljiva vrsta (mi smo u toj priči žabe, ako analogija nije bila dovoljno jasna).

Srbija nema izlaz na more. Ono što ima su: sa jedne strane razvijene zemlje koje već imaju ili prave planove za odbranu od poplava i na dovoljnom su nivou razvoja da prežive, a sa druge milioni ugroženih koji će želeti da promene mesto prebivališta. To neće biti problem danas, pa ni u sledećih 10-20 godina, ali verovatno hoće za životnog veka moje generacije.

Pošto se ništa strašno neće desiti tokom mandata bilo koje sada zamislive vlade, srpski političari uvek mogu da slegnu ramenima—biračko pamćenje doseže par meseci unazad, a budućnost se proteže do sledeće plate. Sve i da neko postavi to pitanje, ovo je jedna od retkih situacija u kojoj najveći deo krivice može da se prebaci na nekog drugog—Amerika i Kina su najveći zagađivači, Rusija i Zapadna Evropa ne zaostaju. Pošto pređašnje iskustvo govori da se u kriznim situacijama mediji u Srbiji—a preko njih i javnost—više bave odgovornošću nego rešenjima, problem klimatskih promena će zauvek biti među poslednjima na političkoj listi prioriteta.

Što je šteta, jer će one dokrajčiti Srbiju pre bilo koje bele kuge, tropskih virusa, Velike Albanije, i širenja NATO-a.


Sve se vraća

Brzo: koje su još uvek profitabilne izvozne industrije u Srbiji?

Poljoprivreda, OK.

Ljudi, naravno.

Još nešto?

Uopšte nije teško.

Ovakvi naslovi:

Vučić i Dinkić spremaju izvoz oružja Arapima!

se brzo zaborave. A onda vam ljudi sa progrešnog kraja nišana koji ste prodali u trideset i petom poslovnom poduhvatu stoleća zakucaju na vrata.

Zatim pročitate gde evropski teroristi nabavljaju oružje (za nestrpljive: u Briselu), i spisak najvećih uvoznika srpskih rukotvorina vam postane jasniji (Belgija je bila na četvrtom mestu).

Ovo nije problem samo sadašnje vlasti—i prethodnici su se ponosili dostignućima srpske metalurgije.

Zato mi je drago što se Srbija—i ljudi i državne strukture—prema izbeglicama ophodi bolje nego komšije. Ali, nemojmo se pretvarati da je država samo nedužni posmatrač onoga što se dešava na Bliskom Istoku.


Zbogom, Nemanjino

Prošle godine u ovo vreme sam, i ne primetivši, prešao značajan životni miljokaz—moje dalje usavršavanje neće zavisiti od dobre volje srpske birokratije.

Stranci koji žele specijalizaciju u Americi a nemaju zelenu kartu mogu birati između dve vrste lanaca—H1B i J1 vize. Ova prva je radna viza, skuplja, i većina akademskih programa je ne sponzoriše. J1 je poznata studentima iz Srbije koji dolaze u SAD preko work and travel programa. Postoji posebna verzija J1 vize za lekare, koja je zasnovana na sledećim pretpostavkama:

  • u zemlji iz koje dolazite postoji potreba za lekarima određene specijalizacije, ali
  • ne postoje kapaciteti za školovanje tih specijalista, tako da
  • strana zemlja šalje lekara u Ameriku, ali
  • pod uslovom da se nakon završetka specijalizacije vrati u svoju zemlju na bar dve godine.

Ako neko želi da ostane u Americi nakon završetka specijalizacije, to može uraditi:

  • nakon što provede bar dve godine u matičnoj zemlji, ili
  • tako što radi dve do pet godina u delu SAD sa manjkom lekara te specijalnosti.

Prve četiri stavke su vrhunsko licimerje sa američke strane, jer su baš njima potrebni lekari generalno, a naročito specijalizanti. Broj medicinskih fakulteta je decenijama bio ograničem zbog straha lekarskog lobija da će hiperprodukcijom doći do pojeftinjenja radne snage (khmSrbijakhm). Iz moje perspektive—hvala im.

Na žalost, to znači da od države morate dobiti potvrdu da je sve gore navedeno tačno. Za Srbiju, ovo je čist kabuki. Ako i postoji potreba za nekom specijalnošću, nema se para za plaćanje svršenog specijaliste—naročito ako vam veći deo posla obavljaju volonteri. A svakako vam niko ne može reći kakva će biti situacija nakon četiri-pet godina (da li se u Srbiji bilo šta može planirati na tako dugi rok?)

Procedura je haotična. Najbolje se može uporediti sa umrtvljivanjem zubnog živca pri kojem vam zubar ne kaže koliko će zuba stradati. I ne koristi anesteziju. A zubarska stolica je istovremeno i električna, sa satom koji otkucava.

Karakterišu je četiri momenta:

  • službenici i službenice koji ne znaju o čemu se radi;
  • osoba do koje dođete nakon tridesetog telefonskog poziva zna šta vam treba, ali ne sme to da napiše jer ne može da vam garantuje posao (iako nigde u potvrdi ne treba da stoji bilo šta o garantovanom zaposlenju); kada božanskom intervencijom ipak sastavi potvrdu,
  • osoba koja treba da je potpiše ne može to da uradi jer je na odmoru, službenom putu, operacionoj sali, ili lebdi iznad Sahare u balonu, izgubljena i bez kompasa;
  • vaš budući poslodavac, koji vam svake nedelje šalje podsetnik da ističe vreme za dobijanje vize.

Nakon uljudnih molbi, svakodnevnih telefonskih poziva, preklinjanja na kolenima, i pretnjama zaštitnikom za ljudska prava i—ključni momenat—medijima, izaćićete iz zgrade u Nemanjinoj isceđeni kao krpa, ali sa dovoljno snage da otrčitite do Fedeksa kako biste to parče papira poslali kome treba u 26 milisekunde do dvanaest.

Nije tako svakome i svaki put, ali se desilo dovoljno puta meni i ljudima koje znam da je malo verovatno da je u pitanju nečija loša sreća.

Tema za razmišljanje: zašto Ministarstvo zdravlja ne bi pojednostavilo i ubrzalo proceduru, ali i počelo da naplaćuje taksu od ljudi koji su se (uglavnom) besplatno školovali, a sada idu negde gde će u bliskoj budućnosti imati za srpske uslove više nego pristojna primanja? Indija, najveći svetski izvoznik lekara, pre izdavanje potvrde traži od budućih specijalizanata koji su završili državnu školu da potpišu obavezu da će, ukoliko se ne vrate kući nakon specijalizacije, platiti oko $5.000 u rupijima.

Naravno, lako mi je to da predložim kada mi potvrda više ne treba. Ali mi je neverovatno da je srpskoj birokratiji lakše da izvodi gore opisane burleske nego da radi svoj posao i pošteno zaradi pare; i da se država Srbija bez ikakve nadoknade odriče intelektualnog kapitala u koji je prethodno uložila finansijski.


Vanredno stanje

Moj frizer, Amerikanac grčkog porekla, je nakon očeve smrti proveo mesec dana u Atini da bi prodao stan—neplanirano, pošto nije znao da je Grčka zatvorena u avgustu. Para imao nije, pa je vreme provodio gledajući grčku televiziju (“6 glava preko celog ekrana, viču jedna na drugu”) i razgovarajući sa ujakom i njegovim prijateljima, uglavnom o prljavim, pokvarenim, lenjim Albancima.

Utisak: ljudi su svuda isti. Svako ima svoje crnce i Meksikance, i svoj FOX News.

Juče su grupe siromašne omladine sa viškom vremena i manjkom ciljeva—možda a možda i ne podstaknute vrhom baltimorske sive i crne ekonomije—lomile, palile, i krale po svom gradu. Policija je bacala suzavac, omladina je bacala cigle. Razlog za demonstracije brzo su zaboravili i demonstranti, i policija, a pre svih novinari.

Da nisam na odmoru, bio bih iznerviran jer je deo grada kojim svakog jutra idem na posao bio u haosu. Kao što je 23-ojka koja me je vozila od Karaburme do Instituta za histologiju stajala dok su palili ambasade u Kneza Miloša.

Ljudi su svuda isti, osim kad nisu.

Naša zalutala omladina voli da pali, lomi, i pljačka centar grada. Baltimorska uništava sopstveni, već propali komšiluk. Naša se nominalno bori za Kosovo (ili, izgleda, za istrebljenje suparničkog tima), baltimorska protiv policijske brutalnosti. Situacija u Baltimoru je jasna: narko preduzetnici sa jedne strane, policija sa druge, siromašni crnci kao pijuni u sredini. Ko se drži po strani popije zalutali metak, suzavac, lom vratnog pršljena. U Srbiji se teže razaznaje ko koga napada, podržava, podstiče, i brani. Ne znam šta je bolje, i ne znam za koga.

Pretpostaviću da ste kao svaki dobar akademski građanin odgledali The Wire. Dejvid Sajmon je na svom blogu već ranije pisao kako je čudo što do bacanja cigli nije došlo ranije, i u većoj meri. Neki su u komentarima to protumačili kao podrška jučerašnjim protestima. U svom poslednjem tekstu je zamolio ljude da prestanu sa paljenjem, i da se vrate kući. Neki drugi su u tome videli bogatog belca koji crncima naređuje da ćute.

Sviđa mi se kako Sajmon razmišlja, a i napravio je odličnu seriju, pa ću reći da je u pravu čim ga napadaju obe strane. To nije neki argument, ali i pored skoro pet godina provedenih u Baltimoru, bolji nemam—razmišljao sam o drugim stvarima. Ako vas interesuju rasne borbe i rat protiv droge u Americi, a imate par sati, pročitajte Sajmonove stare članke i odgledajte ovo. Ja vam neću uzimati više vremena.


Opasnosti vrebaju

Pacijent u ordinaciji ima pedesetak godina, izgleda mlađe. Oćelaveo od terapije, mada bih po konstituciji, odeći, i stavu—dva metra i mišićav, tri krsta i brojanica, vojnički i za dva decibila preglasan—pretpostavio da nikada nije imao bujne lokne.

Pričamo o ovom slučaju1.

- (Ja) mislim da seksualnih predatora, kidnapovanja, i zlostavljanja ima isto koliko i pre 20-30 godina, samo se sada mnogo više čuje o njima na TV-u pa roditelji misle da je rizik veći.

- Ma ne, kad sam ja bio mali nije ih bilo toliko. Sad ih je mnogo više, zbog Plejboja i ostalih gadosti.

- ?!

- O da, porno, strašna stvar, stvara perverznjake. Ne znam na šta će ta deca ličiti za 20 godina kad ih roditelji sad ne puštaju nigde. Prokleti Plejboj. Porno perverznjaci.

- OK… Alfa-fetoprotein i LDH su Vam normalni, izgleda da hemoterapija radi. Vidimo se za dva meseca, i uradite CT pre sledeće posete.

•••

Kukavica sam, priznajem.


  1. Skraćena verzija: Roditelji žele da sin i ćerka (10 i 6 godina) polako izgrade samostalnost. Šalju ih od kuće do prodavnice—put od kilometar i po koji prolazi kroz centar naselja i park. Prolaznik vidi dvoje dece bez pratnje i zove policiju (OK). Policija ih pita ko su i šta rade (OK). Klinci im objasne, ali nemaju papir koji inače nose sa sobom na kome je roditeljska dozvola. Policajci ih vraćaju nazad kući (OK), zatim zahtevaju pretres kuće, i zovu socijalne radnike (hmmm, ne…), koji od roditelja traže da potpišu da neće ostavljati decu same na ulici, uprkos tome što ne postoji ni jedan zakon koji to zabranjuje. Kada otac odbije, prete da će im uzeti decu (WTF). Nekoliko dana kasnije saznaju da su socijalni radnici išli u školu i tamo ispitivali decu o zlostavljanju u porodici (WTF⨉2). 


Peti oktobar 2013

Jutros sam ustao kad i Dora. Nije mogla da spava—zubi, valjda—pa sam je sinoć oko 11 smestio kod sebe u krevet. Ivana se tada još nije bila vratila sa posla, a kada smo se probudili već je bila otišla. Tako to ide sa dežurstvima.

Skajp uz doručak. Dora demonstrira svoj novostečeni ataksični hod (pra)bakama i dekama. Između poziva bacim pogled na Blic: imovinske karte ministara. Toma Jovanović je ministar?! Pre devet godina polagao sam kod njega fiziologiju. Ispit sam spremao četiri meseca. Posle pet minuta: Može devet? Može! Više vremena je proveo pričajući o tome kako je upoznao svoju suprugu. I ona je kod njega odgovarala, ako se dobro sećam.

Toma Jovanović je ministar? Prosvete?!

Idemo u šetnju parkom, na hibridnom trotinetu/kolicima, poklon od strica. Stric sad radi u Roterdamu. Otišao je kad je izgubio posao—ili je beše dao ostavku?—u Novom Sadu. U parku se sprema neko venčanje. Na jednom od travnjaka razapet šator. Izlaze dve devojke u sariju.

Dora je posle šetnje umorna. Dok drema instaliram kapiju za stepenište, dečije brave za fioke i ormariće. Ne sećam se da su moji roditelji to nameštali kad smo brat i ja prohodali. Opet, na sudskoj smo pričali koliko je kod nas skučajeva dece koja gutaju kaustične rastvore.

Nismo imali ni sedište za auto. Doduše, nismo imali ni auto dok nisam napunio 8-9 godina.

Sad imam auto koji sam plato manje od iPad-a na kome ovo kucam. Mobilni telefon mi čita otisak prsta. Od kuće mogu da pogledam MRI pacijenta koji sam naručio pre manje od 12 sati.

Nego, peti oktobar. Ovo je najbolji tekst koji ćete o tome pročitati. Ako još uvek imate sumnji, zamislite svet u kome se 11. septembar desio pre 5. oktobra.


Šta se dešava u Vašingtonu

Napomena: američku političku scenu pratim koliko i kriket—znam šta je, čujem kolege kako pričaju o tome, i vidim poneki prilog na CNN-u, jedinom kanalu na TV-u u lekarskoj prostoriji.

Republikanci su se preračunali. Obamaker1 je izglasan dva puta—jednom u Kongresu, drugi put kada je Obama dobio drugi mandat a demokrate povećale većinu u Senatu. Sada misle da državnu upravu mogu držati kao taoca, dok se ne desi šta? Obama odloži sprovođenje zakona na godinu dana? Ha ha ha.

Valjda su se nadali da će novo individualno zdravstveno osiguranje biti spektakularan promašaj, i da će desetine miliona razočaranih i još uvek neosiguranih Amerikanaca vilama i bakljama krenuti na Belu kuću. Onda bi Bejner, Rajan i Bahmanova2 zajedno stali pred mikrofon i rekli U-ta-ta dok se demokrate ritualno samo-spaljuju isped Kapitola.

Na njihovu žalost, nešto je u glavama ljudi uvek bolje nego ništa, vesti su pune naslova o deci sa rakom koja ne mogu da počnu hemoterapiju jer je državni NIH zatvoren, tik iznad članaka o siromašnim invalidima koji prvi put posle 20 godina mogu da se osiguraju, a utisak koji republikanci sami potvrđuju je da su baš oni odgovorni za zatvaranje federalnih ustanova kako bi zaštitili zemlju od zlog i nedopečenog Obamakera.

Bejner verovatno proklinje dan kada su braća Koch rešila da sponzorišu/oforme ultra-desne Tea Party republikance. Za par dana ili nedelja skupiće dovoljno umerenih republikanskih kongresmena da se odblokira budžet i podigne granicu zaduživanja, i možda dobiti neki minimalni ustupak u vidu ukidanja nekog minornog poreza na medicinsku opremu. Obama 3, GOP 0.


  1. Affordable Care Act—ACA—je zakon koji, između ostalog, propisuje obavezno zdravstveno osiguranje za sve Amerikance. Onima koji do sada nisu mogli da ga dobiju, jer im ga poslodavac ne omogućuje a suviše su mladi za državno osiguranje i suviše bolesni za individualno privatno, obezbeđene su povoljne polise koje delom subvencioniše federalna vlada a delom pojedinačne države. Što se mene kao interniste i budućeg onkologa tiče, ovo je sjajno. Više osiguranih znači manje glavobolja za nas i pacijente, manje uplakanih morbidno gojaznih sredovečnih žena koje ne mogu da priušte zamenu kolena, i možda malo više posla za socijalne radnike koji će sada umesto sleganja ramenima moći da pomognu ljudima da nađu kakvo-takvo osiguranje. 

  2. Za neupućene u američku političku scenu—prvi je nakvarcovani, umereni i potpuno impotentni Speaker of the House, iliti predsednik donjeg doma Kongresa koji nema nikakvu kontrolu nad ultra-desnim krilom; Pol Rajan im je mlada nada koja pokušava da ima dobre odnose sa svima i bude glas razuma—dok ne otvori usta i pokaže da nema pojma o čemu govori; Mišel Bahman je njihova Nataša Jovanović, samo za dlaku fotogeničnija. 


Zašto Amerikanci toliko troše na zdravstvo?

Zato što nisu navikli da čekaju. Najbolji lek za uganuće zgloba je vreme. Hiperaktivnim pre-podne-trčim-uveče-dižem-tegove japijima to ne ulazi u glavu; hoće da se sve popravi odmah, kao da im je telo auto koji mehaničar može čas da remontuje. Ovakvi mogu biti i roditelji, od kojih neki imaju kolumnu u NYT:

After years of reporting on health, I considered myself a well-informed patient, but it took my elementary-school daughter to state the obvious: She was the victim of too much medicine. Every new blood test, scan or X-ray raised new questions, which led to more lab work, scans and X-rays. I know the doctors had good intentions, but it’s a truism of modern medicine that the more you test and scan and look for problems, the more likely you are to find something wrong. My daughter’s case had spiraled out of control.

(via Tara Parker-Pope: Too Much Medical Care? - NYTimes.com)

Nisu samo pacijenti nestrpljivi. Ni doktori nemaju vremena:

We in medicine no longer spend time doing the careful history and physical examination that will minimize these costs. Our insurance system, unfortunately following Medicare’s lead, pays more for tests than for a careful examination. A careful history and physical takes time. But we in medicine are not “rewarded” for taking enough time with patients. Our administrators tell us that we have to see more patients per hour. They focus on the volume not the experience.

(via High value, cost conscious care – the antithesis of too much care — db’s Medical Rants)

Patients (and physicians) too often forget that time is our friend. We become impatient when the physician cannot explain the symptom(s) immediately, so we abandon our generalist and figure that the subspecialist is a better choice.

(via More thoughts on high value, cost conscious care — db’s Medical Rants)

A subspecijalista će, kada mu pošaljete pacijenta, obaviti bar jednu od širokog dijapazona dijagnostičkih i terapijskih procedura za koje osiguranje lepo plaća1. Indikacija se lako iznalazi.


  1. Ovo nije (isključivo) zbog para. Kao što ne biste plaćali vodoinstalatera da samo pogleda cevi i kaže da je sve u redu, tako i subspecijalisti očekuju da onaj ko im šalje pacijenta već zna da nešto fali, a da su oni tu da pripomognu nekom kolonoskopijom, injekcijom steroida u koleno i sl. 

© Miloš Miljković. Napravljeno uz pomoć Pelican-a. Dizajn Giulio Fidente na github-u.