Index ¦ Arhiva ¦ Oznake ¦ RSS > Tag: covid19

Kako je zvanična statistika Republike Srbije potkopala pokušaje zvaničnika Republike Srbistan da nas sve naprave ludim

Zvanična Internet stranica Republike Srbije kaže da je do 7. avgusta 2021. od kovida umrlo 7.135 ljudi.1 Ovo je bar tri do četiri puta manje od stvarnog broja direktnih i indirektnih žrtava pandemije, merenog odstupanjem ukupne smrtnosti — broja umrlih bez obzira na uzrok po glavi stanovnika — od proseka za nekoliko godina pre pandemije.

Lako je igrati se uzrokom smrti i tako lažirati broj umrlih od kovida. Pošto su teži oblici bolesti i smrtni ishodi češći kod starih i onih sa hroničnim oboljenjima, smrt se može pripisati karcinomu, srčanoj ili bubrežnoj insuficijenciji, prethodnom šlogu, ili čemu već. U prvim talasima epidemije, kada testovi nisu bili široko dostupni, nezgodne istine su se lako mogle izbeći i nedovoljnim testiranjem. Srbija je dobar ali svakako ne i jedini primer ovakvih igrarija,2 što predstavlja problem: kako proceniti konačni ishod ove pandemije i spremiti se za sledeću ako veliki broj zemalja manipuliše brojevima u istom, silaznom smeru?

Srećom, u mirnodopskim uslovima teško je potpuno sakriti mrtve. Ako ništa drugo, članovi porodice tražiće umrlicu, što podrazumeva zvanični upis u matični knjigu umrlih, što dalje podrazumeva periodično sabiranje i prijavljivanje, što u Srbiji radi Zavod za statistiku. Tu dobijamo prvi zanimljiv podatak:

Број умрлих у Републици Србији у периоду јануар-јун 2021. године износио је 65 817 и, у односу на исти период претходне године, када је број умрлих био 51 569, бележи се раст од 14 248 или за 27,6%.3

Skoro petnaest hiljada više umrlih samo u prvoj polovini godine je ogromno odstupanje. Za poređenje, raspon broja umrlih od 2011. do 2019. godine je samo 3.422 — od 100.300 umrlih u 2013. do 103.722 umrlih u 2017. Sve ostale godine padale su negde između, sve do 2020. kada je prijavljeno 116.850 mrtvih — 13.128 više od do tada najvećeg broja. ZSS, naravno, ne zalazi u objašnjavanje ove statističke anomalije, ali odgovor je očigledan: ovo su direktne i indirektne žrtve kovida. Za staru zemlju sa već negativnim prirodnim priraštajem u kojoj se prošle godine rodilo oko 62.000 beba, SARS-CoV-2 bio je i još uvek jeste katastrofa. Oni koji su svojim amaterskim vođenjem protivepidemijskih mera doveli do ovako katastrofalnog ishoda predsedavaju istrebljenjem sopstvene zemlje i naroda.

To nije sve. Dvojici naučnika nije bilo mrsko da redovno prolaze kroz zvanične statističke podatke o ukupnoj smrtnosti za 103 zemlje koje takve podatke objavljuju, i učine ih dostupnim svakome. Nedavno su objavili rad u kome porede ove zemlje i — iznenađenje — Srbija je četvrta po višku smrtnosti sa 400 više umrlih na 100.000 stanovnika od početka 2020. do sredine 2021. godine, iza Perua (590/100.000), Bugarske (460/100.000) i Severne Makedonije (420/100.000). Meksiko je prvi sledeći (360/100.000) dok su najbliže komšije i dalje u top 20, ali po brojevima ipak bolje od Srbije: 15. BiH (270/100.000), 19. CG (230/100.000), 20. Hrvatska (210/100.000). “Katastrofalna” Amerika je na 24. mestu (190/100.000, više nego duplo manje od Srbije).

Ovakav način računanja ishoda je ispravan, ali umanjuje efekat pandemije u zemljama čije je stanovništvo mlađe: Kosovo je na 33. mestu sa 150 više umrlih na 100.000 stanovnika, ali to predstavlja uvećanje od 30% u odnosu na prosek od 2015-2019. što je nešto više od uvećanja u Srbiji (27%). To je slaba uteha: zemlje sa starim stanovništvom trebalo je bolje da se spreme, dok su Afričke i zemlje jugoistočne Azije mogle, bar do pojave delta varijante, da budu opuštenije jer su imale mlađe i zdravije stanovništvo.

Srbija nije u top 10 samo po višku umrlih na 100.000. Još jedna zanimljiva statistika objavljena u radu je odnos viška umrlih od svih uzroka i zvanično umrlih od kovida u 2020-oj: iliti, koliko puta su zvaničnici umanjili broj žrtava u svojim redovnim saopštenjima. Srbija je sa odnosom 4,0 na osmom mestu, iza Tadžikistana (100,0 — ne, nije greška, 100 puta), Uzbekistana (31,5), Azerbejdžana (5,6), Kazahstana (5,3), Kirgistana (4,9), Rusije (4,5), i Albanije (4,2). Zlatno društvo!4

Rad potvrđuje i već poznati odgovor na Švedsko pitanje: višak smrtnosti u Švedskoj je mali u poređenju sa Srbijom (190/100.000), ali razočaravajući ako znamo kako su prošle ostale zemlje Skandinavije: Finska sa 10/100.000, a Norveška i Danska sa smrtnošću manjom od prethodnih godina — što je dobar odgovor i na spekulaciju da će ljudi umrti od strogih mera i zatvaranja, a ne od kovida: da je tako, smrtnost u te dve zemlje bila bi bar malo veća.

Umire se od kovida, ne sa kovidom. Ako živite u zemljama poput Tadžikistana, Kazahstana, Rusije i Srbije, ne samo da Vam je rizik od umiranja veći, već je veći i rizik da će Vaša sopstvena zemlja tu smrt podvući pod tepih. Vakcinišite se i preživite, neko će morati da svedoči u krivičnom postupku protiv Srbistanaca.


  1. Tačnije, na zvaničnoj stranici stoji da je broj smrtnih slučajeva “7,135”, a da je procenat smrtnosti “0.98%”. Zanimljivo je da zvanična srpska institucija koristi američke umesto evropskih konvencija za upotrebu tačke i zareza kod odvajanja decimala i hiljada. 

  2. Koga mrzi da klikće, linkovi vode ka tekstovima o prikrivanju broja mrtvih u Brazilu, Rusiji, Meksiku i Tanzaniji. 

  3. Zanimljivo je da ZSS koristi decimalni zarez, za razliku od tačke sa covid19.rs stranice. Izgleda da ispravni podaci idu ruku pod ruku sa ispravnom tipografijom. 

  4. Za pedantnije koji žele da provere podatke: ova top lista je preuzeta sa Slike 3 u radu, koja grafički prikazuje podatke za 2020. godinu; ali, brojevi su preuzeti iz Tabele 1, koja prikazuje podatke za 2020. i prvu polovinu 2021. U toj tabeli nekoliko zemalja još više odudara (Nikaragva sa 50,8, Belorusija sa 14,5, Egipat sa 13,1, i El Salvador sa 6,6) ali nisu uvrštene bilo zbog sumnjivog kvaliteta podataka ili zato što je do potcenjivanje brojeva došlo u 2021. a ne u 2020. godini. I opet: zlatno društvo! 


O greškama

Grešiti je ljudski”, počinje naslov sada već preko 20 godina starog izveštaja ameriškog Instituta za Medicinu koji je prvi došao do broja od 98.000 ljudi koji svake godine umre u Americi zbog lekarskih grešaka. Taj broj je besmislen, nedokaziv i zasnovan na pogrešnim pretpostavkama, i dugo sam se pitao kako su ozbiljni ljudi kakvi moraju biti članovi Instituta tako ozbiljnog imena mogli ozbiljno da iznesu takvu brojku u tako ozbiljnom tekstu.

Onda su došla reminisciranja o godišnjici početka pandemije i razgovori sa prijateljima i poznanicima o koristi od strogih zatvaranja. Tokom tih razgovora sam shvatio (u svojoj 37-oj godini, ali bolje ikad nego nikad) da nemamo svi istu definiciju greške, bar kada su u pitanju ljudski postupci. Naime, meni je logično bilo da se, kada pričamo o tome da li je odluka bila pogrešna ili ne, ocenjuje njena ex ante ispravnost. Ali to je teško pitanje za koje je potrebno analitičko razmišljanje o okolnostima u kojima se odluka donosi, informacijama dostupnim u trenutku donošenja odluke, mogućim ishodima i njihovoj verovatnoći. Kanjemanov i Tverskijev Sistem 1 teška pitanja menja lakšim — u ovom slučaju, koliko smo ex post zadovoljni konkretnim ishodom neke odluke? Takvim rezonovanjem, odluka čijim smo ishodom zadovoljni ne može biti pogrešna, a ispravna odluka ne može imati loš ishod: igranje ruskog ruleta je dobro dokle god pobeđujete, ali je roditelj koji skače u nabujalu reku da bi spasio dete pogrešio ako ih oboje odnese bujica.

Pošto gornje dve situacije imaju i dodatne etičko-moralne dileme, evo nekoliko kontrolisanih eksperimenata sa poznatim pravilima. Recimo da ste student psihologije koji želi da zaradi nešto para sa strane učešćem u ispitivanjima. Pred sobom imate tri tastera nakon čijeg pritiskanja možete dobiji $10, $10.000, ili blagi elektro-šok. Imate samo jedan pokušaj i ne znate šta koji taster radi. Uz to, učešće je potpuno potpuno dobrovoljno: niko vas ne tera da igrate. Nasumično birate srednji taster; kao nagradu dobijete malo statičkog elektriciteta (scenario 1). Da li ste napravili grešku? Ako pitate nekoga sa strane za mišljenje, da li će oni misliti da ste pogrešili? Šta biste oboje rekli da je umesto peckanja rezultat bio $10 (scenario 2)? Šta da su opcije bile $1.000, $100.000, i elektro-šok dovoljan da prekine rad srca, a da ste svojim izborom dobili najveću sumu (scenario 3)? I na kraju, šta da niste student psihologije već pobunjenički pilot zatvoren na Korusantu?1 Kao deo neke dementne stormtruperske igre možete, prisilnim izborom između troja vrata, dobiti dobru večeru, slobodu, ili laser u čelo. Na žalost, iza vrata koje ste izabrali stoji stražar sa blasterom: dobili ste (laserski) metak (scenario 4). Da li je u bilo kojoj od ovih situacija došlo do greške?

Ex post ocenjivanjem, scenario 1 je velika greška, scenario 2 nešto manja, scenario 3 nije nikakva, a 4 je katastrofalna. Ex ante, prve dve odluke su ispravne: zašto ne biste rizikovali blago peckanje ako možete nešto zaraditi? Sa druge strane, treća odluka je potpuno pogrešna za svakoga ko svoj život vrednuje više od $100.000, jer u takvoj igri ne treba učestvovati ako imate izbora.2 Sa druge strane, u četvrtom scenariju izbor je prisilan i odluke nema, pa se ne može ni diskutovati o njenoj ispravnosti — osim ako zatvoreniku neko sa strane nije došapnuo dodatne informacije o tome šta se krije iza kojih vrata.

Ali, ocenjivanje ovih scenarija ex ante je lako, jer smo veštački stvorili okolnosti, znamo koje su informacije dostupne učesnicima, i znamo ishode i njihovu verovatnoću. Životne odluke imaju nekoliko redova veličine više mogućih ishoda čija je verovatnoća često nepoznata; ocenjivanje nečije lične odluke je skoro pa nemoguće, jer nemamo potpun uvid u informacije koje su imali tokom odlučivanja. Ocenjivanje medicinskih odluka je nešto lakše — broj mogućih bolesti i stanja je ograničen, njihova učestalost je poznata, a informacije koje lekar ima su poznate ako znamo njihovu specijalnost i imamo uvid u karton pacijenta. I na kraju, ocenjivanje državnih odluka u konkretnoj situaciji pandemije kovida je vrlo lako, jer smo svi imali iste informacije, bili u istim okolnostima, i u isto vreme se suočavali se sa nečim potpuno nepoznatim. Ili, kako je indijski ekonomista Sandživ Sanijal lepo rekao u razgovoru sa Talebom:

Kad smo već kod Taleba, i on je imao par razmišljanja o ex ante i ex post greškama u kontekstu pandemije3:

A šta je sa Institutom za Medicinu i njihovom analizom? Prosto rečeno, njihova analiza je smeće, jer su svaki neželjeni ishod ex post nazvali lekarskom greškom. Infekcija centralne linije? Greška. Urinarna infekcija zbog foli katetera? Greška. Pacijent star 80 godina u delirijumu pao iz kreveta? Greška. Da se razumemo, svaka od ovih situacija mogla bi zaista da bude greška, ako je na primer prvom pacijentu centralna linija ostala u vratu nedelju dana duže nego što je trebalo, drugom nije ni trebao urinarni kateter, a treći upao u delirijum jer je stažista čuo par zvižduka na plućima i dao mu mega-dozu steroida da bi lečio nepostojeću hroničnu obstruktivnu bolest pluća.4 Ali postoji puno situacija u kojima su se ti pogrešni ishodi desili uprkos ex ante ispravnom odlučivanju, kada je centralna linija inficirana tokom urgentne intervencije kojom je pacijentu spašen život, kada bez urinarnog katetera pacijent sa neurogenom obstrukcijom ne bi ni mogao da mokri, kada bi alternativa padu iz kreveta bilo vezivanje svih udova za krevet ili davanje haldola koji istovremeno uspavljuje i ubrzava smrt.5

Rad koji ova analiza citira ispravno je napravio razliku između svih neželjenih dejstava i događaja i onih do kojih je došlo usled nemara, i procenio da je oko četvrtina posledica nemara. Izveštaj Instituta, sa druge strane, iako nominalno pravi razliku između ta dva pojma broj od oko 98.000 svih neželjenih događaja iz rada, koji je sam ekstrapolacija iz nasumičnog uzorka u kojem je bilo 1.133 neželjenih događaja i 280 grešaka — za koje opet postoji ograda da je bilo dosta neslaganja u tome šta je greška a šta ne, i da je bilo malo situacija u kojima su se svi istraživači složili da je nešto greška — predstavlja kao 98.000 greški. Put od 280 do 98.000 popločan je lošim pretpostavkama.


  1. Ili, hronološkim rasporedom: Jevrej u Aušvicu, Srbin u Jasenovcu, Bosanac u Omarskoj, Arapin u Gvantanamu, Ujgur u nekom od kampova u Sinđijangu kojem ćemo (kampu) tek saznati ime… 

  2. Ovde stupa na snagu razmatranje o posebnim okolnostima. Šta ako osoba ima neku prionsku bolest, bez ikakvih šansi za izlečenje? Šta ako su na kocki izgubili baš $100.000, čijim će neplaćanjem završiti na dnu reke? 

  3. Koje sam video tek nakon što sam počeo da pišem ovaj tekst, no dobro. 

  4. Ovo poslednje se zaista i desilo. 

  5. Mada, ako ćemo nešto od ova tri uvek nazivati greškom to je padanje, pod uslovom da uvek ima dovoljno medicinskog osoblja koji bi nadzirali pacijente koji su pod visokim rizikom. 


Kad nema dokaza

Mart 2020:

SZO: Maske trebaju samo bolesnima i zdravstvenim radnicima:

Direktor SZO za vanredne situacije Majkl Rajan navodi da nošenje maski za lice, u slučaju njihovog nepravilnog korištenja, može nanijeti više štete nego koristi.

Nema konkretnog dokaza koji bi ukazivao da masovno nošenje maski donosi bilo kakvu korist. Zapravo, postoje izvjesni dokazi koji nagovještavaju suprotno”, navodi Rajan, a prenosi Si-En-En.

Mart 2021:

Veći deo Evrope stopirao vakcinaciju oksfordskom vakcinom: I Španija prestaje da koristi “Astra zeneku” dve nedelje:

SZO: Do sada nema dokaza

Svetska zdravstvena organizacija (SZO) saopštila je danas da njen savetodavni odbor analizira izveštaje vezane za vakcinu AstraZeneka protiv kovid-19, ali da do sada nema dokaza da su neki zdravstveni incidenti prouzrokovani tom vakcinom.

  • Čim SZO stekne potpuni uvid u događaje, svoje nalaze i bilo kakve izmene trenutnih preporuka biće odmah saopštene javnosti - izjavio je portparol SZO Kristijan Lindmajer u odgovoru Rojtersu.

Nijedna ljudska tvorevina nije savršena, pa ni jezik. Uzmite gornji primer: dve osobe iz iste organizacije govore o nepostojanju dokaza u razmaku od godinu dana na skoro identičan način, ali je situacija između maski i vakcina različita na dva bitna načina.

Prvo, dokaza može da nema zato što ih nismo ni tražili, ili zato što jesmo ali ih nismo našli, sa gradacijom u intenzitetu potrage od “pitali smo ljude na ulici” do “obavili smo randomiziranu studiju”. Nije bilo konkretnih dokaza za nošenje maski u slučaju epidemije SARS-CoV-2 zato što je u martu 2020. bilo jako malo dokaza za bilo šta vezano za maske i viruse generalno, a naročito ne za SARS-CoV-2 koji se tek pojavio. To nije čudno: za mnogo (previše!) stvari koje još uvek radimo u medicini studija nema, a ako ih i ima obično su na malom uzorku i problematične metodologije. Ovo naročito važi za stare lekove, metode, postupke koji su dovoljno uvreženi i dovoljno jeftini da nikome ne bi ni palo na pamet da ih testira, a i da hoće teško da bi takvu studiju neko finansirao. Izjava da “za nešto nema dokaza” u tim situacijama je gora od beskorisne, jer je neko može pogrešno protumačiti kao dokaz za suprotnu tvrdnju (v. prvu izjavu SZO gore).

Uporedite ovo sa vakcinama, koje su 1) prošle randomizirane studije, i 2) do trenutka kada je počela panika oko AZ vakcine i krvnih ugrušaka već data milionima ljudi u Ujedinjenom Kraljevstvu, koje ima jedinstveni zdravstveni sistem sposoban da pronađi i slabašan signal blago povećanog rizika. Svaki kontraš na kugli zemaljskoj zna da nepostojanje dokaza nije dokaz o nepostojanju, ali nekoliko randomiziranih studija sa desetinama hiljada učesnika praćene davanjem doza milionima ljudi bez dokaza da postoje ozbiljna i česta neželjena dejstva koja bi poništila korist koju vakcinisanje pruža… pa, više od toga teško da bi bilo ko razuman mogao da traži.

Druga, bitnija ali manje očigledna razlika je stvar posledica. Hajde da postupimo prema preporukama SZO 2020. i ne nosimo maske (što mnogi u početku i jesu) a ispostavi se da SZO nije bila u pravu (kao što i nije): kolika je šteta? Pa, šteta je kao i u svakoj zaraznoj bolesti eksponencijalna, jer će svaki “promašaj” — osoba koja nije nosila masku i postala zaražena — povećati šansu da će drugi koji ne nose maske biti zaraženi. I eto eskplozivnog rasta broja zaraženih. Uporedite to sa ovogodišnjom izjavom SZO. Šteta u slučaju da SZO greši po pitanju bezbednosti vakcine je linearna: moj tromb, rak, treće oko ili sposobnost telekineze koje dobijem zbog vakcinacije neće povećati ničiji drugi rizik da ih dobiju, jer nijedno od tih stanja, koliko znam, nije zarazno. Ili, kao što je Taleb sažetije formulisao:

Za medicinu kažu da je i umetnost i nauka. Veliki deo umetnosti medicine je u mutnom području nedovoljnih dokaza i nepoznatih rizika. U slučaju maski dokazi nisu sjajni ali su rizici poznati i jasni. U slučaju vakcina dokaza ima više nego dovoljno, a rizici su ako ne baš potpuno definisani (jer tek sledi definisanje dugoročnih efekata, ako ih ima) onda bar linearni. Umetnost je to objasniti.


Kako je kovid pojeo Srbiju

0

Kao što su pametniji i iskusniji od mene primetili, pandemija kovida1 nije toliko suštinski promenila svet koliko je ubrzala ono što bi se ionako desilo (paradoksalno za situaciju u kojoj je avio saobraćaj spao na nivo od pre 35 godina). Rastući jaz između bogatih i siromašnih, konflikt između Kine i Amerike, marginalizacija Evropske Unije, sve češći rad od kuće, još jedan mehur na berzama, uspeh novih biotehnoloških firmi… sve bi se to verovatno desilo i bez kovida, ali ne tako brzo i sigurno ne u isto vreme.

Ostaviću sociolozima, politikolozima i ekonomistima da primene ovaj mentalni model na Srbiju, i ustanove koji su to već započeti procesi ubrzani i sabijeni u jednu godinu. Od tog “zašto” više me interesuje “šta” i “kako”. Kako se Srbija spremila za pandemiju? Šta su govorili a šta radili državni i paradržavni organi, i kako su ih građani i građanke slušali? Kako je Srbija, sa manje razvijenim unutrašnjim i međunarodnim saobraćajem, manje poroznim granicama, i u jednom trenutku najstrožim merama zabrane kretanja u Evropi uspela da bude jedna od retkih zemalja sa četiri umesto dva ili tri jasna talasa zaraze i ogromnim brojem zaraženih i umrlih zdravstvenih radnika? Šta je to pošlo naopako?2

I: Ignorisanje

Ovo su bile informacije dostupne svakome sa pristupom internet 26. februara 2020. godine: bolest slična SARS-u izazvana novim respiratornim virusom naterala je vlasti u Kini da potpuno zatvore višemilionski grad, prekinu međugradski saobraćaj, i izgrade nekoliko novih bolnica u roku od dve nedelje. U isto vreme iz severne Italije stižu vesti o naglom rastu broja obolelih sa jednog na stotine za manje od nedelju dana. Ubrzo će iz najbogatijeg dela zemlje sa jednim od najrazvijenih zdravstvenih sistema u Evropi doći snimci punih odeljenja intenzivne nege, uplakanih lekara, i stranice za stranicom čitulja u lokalnim novinama.

Osobe koje su prisustvovale i govorile na prvoj srpskoj konferenciji za novinare posvećenoj kovidu nisu, naravno, mogle znati šta čeka severnu Italiju za nekoliko nedelja. Ali su lekari među njima, posebno infektolog i epidemiolog, mogli i morali da razumeju ozbiljnost situacije: Vuhan je bio prva indikacija, a Lombardija potvrda, da se kovid širi eksponencijalno i da zemlje sa mnogo boljim zdravstvom od srpskog imaju problema da ga kontrolišu. Još bitnije su bile poznate nepoznate: Kako se tačno širi? Koliko dugo ostaje na površinama, a koliko u vazduhu? Da li i koliko ozbiljno oboljevaju deca? Da li postoje asimptomatski prenosioci? Koliko dugo oboleli mogu da zaraze druge? — i još mnoga druga vezana za prvenciju i terapiju.

Na sva ta pitanja odgovor će doći za samo nekoliko meseci, a do tada je bilo bitno — imajući u vidu iskustvo iz Vuhana i blizinu prvog evropskog žarišta Srbiji — intenzivno raditi na tome da virus ne uđe u Srbiju i da se, ako je već ušao, spreči njegovo brzo širenje. 26. februar bio je savršen dan za počinjanje masovnog testiranja putnika na granicama (ako ne i potpuno zatvaranje granica) i edukaciju stanovništva o opasnosti koju virus predstavlja, merama koje će možda biti preduzete, i zalihama hrane i lekova koje bi svako morao da napravi u slučaju da, kao u kineskoj provinciji Hubei, kretanje u Srbiji mora biti ograničeno.

Umesto toga, građani Srbije dobili su ovo kao prvi zvanični stav svoje države o novoj bolesti koja se ubrzano širi svetom:

Teško je preceniti štetu koju su ova konferencija za novinare i nastup Branimira Nestorovića naneli potonjim naporima da se pandemija zauzda. Prvi utisci su važni, a prvi utisak koji je vlast ostavila je da ne misli da je virus bilo kakva pretnja, da je takoreći najsmešniji virus na svetu, i da građani ne treba da promene dosadašnje ponašanje i navike niti da se posebno spremaju za ono što ih možda čeka. Istina, pandemija je zbunila mnoge države i prvi refleks nekih zvaničnika bio je ignorisanje pretnje. Uz to, kada su zatvaranja počela da nanose vidnu štetu ekonomijama i budžetima mnogih zemalja njihove vlasti su aktivno negirale opasnost koju pandemija predstavlja. Ali ova konferencija bila je jedinstveni primer ničim izazvanog širenja lažnog osećaja sigurnosti i sedenja na rukama u trenutku kada su se mogli preduzeti konkretni i ne tako drastični koraci da se šteta spreči ili ograniči.

Nastup Nestorovića bio je najupečatljiviji deo konferencije, ali ne i jedini primer organizovanog uljuljkivanja. Predsednik Vučić je, na primer, zamolio građane da ne kupuju brašno i konzerve jer nema potrebe da troše novac, kao i da

„Srbija neće zatvarati granice, zato što nećemo da glumatamo pred našim ljudima. To je najlakši posao koji ne bi doneo ništa“

Što je tačno: u tom trenutku, jedna od stvari koju posao zatvaranja granica ne bi doneo u Srbiju bio je i koronavirus. Pitajte Novi Zeland.

II: Kaskanje

Priča o stvaranju atomske bombe puna je poruka primenljivih na sadašnju situaciju. Očigledno je povlačenje paralela između razvoja vakcina i projekta Menhetn, koji je sudeći po knjizi bio mnogo haotičniji, neefikasniji, i opterećeniji birokratskim razmatranjima nego što sam očekivao. Ali jedna od prvih i meni najupečatljivijih lekcija je ona sa samog početka, o izumitelju nuklearne lančane reakcije Leu Silardu i njegovom begu iz Nemačke nakon požara u Rajhstagu 1933. Naslutivši šta se sprema seo je u voz za Beč kao usputnoj stanici ka Londonu — u pravi čas, jer su već sledećeg dana jevrejski putnici na toj liniji sa švajcarske granice vraćani nazad u nacističku Nemačku. Pouka Leu bila je jasna: nije dovoljno biti u pravu, treba biti i brz. Razlika od jednog dana u kretanju jednog čoveka mogla je iz korena da promeni sudbinu celog sveta.

Srbija nije bila brza. Krajem februara i početkom marta 2020-e godine, ljudi koji će promeniti sudbinu cele zemlje blaženo su prelazili njene granice. Merile su se temperature i delili leci, ali nije bilo obavezne samoizolacije, nije bilo obaveznog testiranja, nije bilo zabrane ulaska osim za one koji su boravili na severu Italije. Ovakav pristup bio je potpuno potpuno pogrešan. Već je 19. februara bilo dokaza da je asimptomatsko prenošenje moguće. Sve i da je učestalost asimptomatskog i presimptomatskog prenošenja bila prenaduvana, računica je jasna: previše testiranja i prerano zatvaranja granica bili bi kratkotrajni problemi sa ograničenim, uglavnom novčanim gubicima. Sa premalo testiranja i nedovoljnom kontrola ulazaka u zemlju gubici su postali nesagledivi, i ne samo ekonomski.

Istina, stroga kontrola granica bila bi u tom trenutku suprotna od preporuka Svetske Zdravstvene Organizacije, ali…

Naravno, nisu sve države odlučile da slepo prate neobavezujuće savete neizabranih zvaničnika jedne međunarodne institucije:

Pametniji od mene su se bavili SZO fijaskom u trenutku dok se dešavao, što pristup srpskih vlasti stavlja u još gore svetlo: ne samo da nisu videli da su saveti SZO zakasneli i suviše blagi za situaciju, već nisu uspeli da primete i kritički razmotre mnoštvo glasova koji su im to govorili.

Ali ni SZO nije mogao biti univerzalni žrtveni jarac. Prvi srpski kovid pacijent već je imao težu kliničku sliku u trenutku dijagnoze, ali nije ispunjavao kriterijume za testiranje, po rečima epidemiologa u Opštoj bolnici u Subotici:

Za prvi slučaj je bilo interesantno to što on nije ispunjavao kriterijume za pi-si-ar testiranje. Ali, skener pluća kod našeg prvog pacijenta je bio toliko karakterističan, da je i na insistiranje kliničara i na moje insistiranje urađeno pi-si-ar testiranje. Tako smo otkrili prvi slučaj”, navodi Krtinićeva.

Da, osoba sa temperaturom, otežanim disanjem, obostranom upalom pluća na rendgenu, i bliskim kontaktom sa potencijalno zaraženim nije ispunjavala kriterijume za testiranje. Ali je u subotičkoj bolnici bar naišla na ljude koji misle svojom glavom.

Ako su članovi paradržavnog Kriznog Štaba umeli da misle svojom glavom, to su vešto krili od nas gledalaca.3 Umesto iskrenosti i otvorenosti informacija dobili smo klasični dupli govor koji je trebalo da prikrije težinu situacije, neznanje govornika, ili oba. Evo primera cipiripi logike iskazane na jednoj od konferencija:

Ovaj i druge bizarne odgovore davala je osoba kojoj ću tek kasnije saznati i zapamtiti ime: Darija Kisić-Tepavčević. Ona, Predrag Kon, pa čak i politički deo Kriznog Štaba su, zbog onoga što je usledilo, postali poznati u određenim krugovima kao veliki pobornici zatvaranja i strogih mera. Ali prvi utisak je važan, a prvi utisak koji su ostavili je nesnalažljivosti maskirane pozivanjem na titulu.4 I stalnog, nepodnošljivog kaskanja za situacijom na terenu:

Negde u to vreme počeo sam da pravim grafikone:

Epidemiolog Kon je koji mesec kasnije priznao da je situacija prikazivana manje ozbiljnom zbog nedostatka testova i zaštitne opreme i time nastavio da krnji svoj kredibilitet.

Ali laganjem se epidemija ne suzbija. Kada je postalo jasno da broj novootkrivenih slučajeva ubrzano raste, da su građani zabrinuti i da se nešto mora preduzeti, donosi se odluka o uvođenju vanrednog stanja. Naravno, ni to nije moglo bez kašnjenja:

III: Preterivanje

Vanredno stanje u Srbiji počelo je kao i većina stvari vezanih za kovid do tada: skromno i neadekvatno. Škole i granice bile su zatvorene, ali ne i kafići. Kriterijumi za testiranje i dalje su bili pogrešni. Broj slučajeva je i dalje rastao, uprkos insistiranjima eminentnog epidemiologa da su mere uspešne:

A onda su došli kineski stručnjaci i rekli da su postojeće mere sjajne. Da bi zatim preporučili potpunu promenu strategije koja je, sudeći po potonjim izjavama nadležnih, uključivala i zastrašivanje:

Vučić je odbacio predlog Saveza za Srbiju da se penzionerima dozvoli šetnja od 18 do 19 časova i poručio najstarijima da nipošto ne izlaze iz svojih domova.

„Ukoliko poslušate takve predloge neće nam biti dovoljno kompletno novo groblje na Bežanijskoj kosi, Lešće, Novo groblje, ni Centralno groblje. Sva groblja će biti mala da prime sve nas ako slušate tuđe predloge, ja vas molim da slušate svoju državu“, rekao je predsednik Srbije.

Neke od mera imale su više smisla od drugih. Neverovatno brza organizacija učenja na daljinu, koliko god u nekim trenucima nespretno izgledala, bila je trijumf.5. Sa druge strane, apsolutna zabrana kretanja u zemlji bez razvijene kućne dostave namirnica bila je bizarna6, kao i skraćenje radnog vremena samouslugama koje je samo osiguralo da će što više ljudi koji ionako treba da obave kupovinu (jer im je, da podsetim, rečeno da ne treba da prave zalihe!) biti u isto vreme upakovano u zatvoreni prostor.

Ipak, u situaciji potpunog gubitka kontrole nad epidemijom i zdravstvenog sistema koji je i pre nje bio pred izdisajem, greška ka strani prestrogih mera nije katastrofalna, naročito kada, prema zvaničnim brojevima7, te mere deluju:

Da budem precizniji, prestroge mere ne bi bile velika greška da su važile za sve:

Ne pratim bejzbol, ali znam da udarač nakon tri promašaja leti iz igre. Prva greška — neshvatanje ozbiljnosti situacije i omalovažavanje nadolazeće pretnje — direktno je dovela do druge: prekomerenu korekciju kursa ka drakonskim zabranama ličnih sloboda koje se selektivno primenjuju. Obe zajedno dovele su do zbunjenosti i sluđenosti građana. Ali treća greška, ona koja vas izbacuje iz igre, bila je istovremeno i najveća i potpuno neiznuđena.

IV: Laganje

Optimizma bez pokrića bilo je oduvek, od dežurnih krivaca:

Nestorović je o 15. junu 2020. godine kao kraju epidemije govorio u jeku vanrednog stanja i pooštrenja mera, kada se za krivnu novoobolelih u najboljem slučaju moglo reći da je zaravnjena. Na žalost, za manje od mesec dana, sa krivom u padu ali sa i dalje velikim brojem novoobolelih, pridružio mu se i “ozbiljniji” član Kriznog Štaba:

U tretku kada je to izgovarao, broj novootkrivenih možda je bio u padu, ali nije bio nula, i svakako je bio veći od onog kada je donešeno vanredno stanje. Ali sa tim brojevima i pokrićem stručnjaka iz Kriznog Štaba, počela su ponovo masovna okupljanja na ovorenom i zatvorenom prostoru, bez distanciranja i nošenja maski, od teniskih turnira i fudbalskih derbija do mnogobrojnih predizbornih skupova8:

A na kraju i izbornih trijumfa:

Iranski scenario” koji prof. Karapandža spominje bilo je masovno širenje kovida među iranskim rukovodstvom. Dan nakon što je postavio ovaj tvit, a šest dana nakon proslave na kojoj je uzeta fotografija saznali smo da je Maja Gojković u bolnici, sa upalom pluća i pozitivnim testom.

Ono što se desilo na izbornoj proslavi SNS-a dešavalo se sasvim sigurno na mnogim proslavama i u mnogim domaćinstvima širom Srbije. (Pre)stroge mere su smanjile širenje koronavirusa ali ga nisu potpuno eliminisale — ostao je tinjajući rezervoar zaraženih. Neopravdano, neodgovorno, prenaglo i preuranjeno popuštanje mera poslužilo je kao savršeno gorivo za kovid, i od relativno stabilne epidemiološke situacije napravilo razulareni požar. Što je najgore:

U Srbiji su od 19. marta do 1. juna 2020. od virusa korona umrla 632 pacijenata, što je za 388 više od zvanično saopštenog broja za taj period, koji iznosi 244 – saznaje BIRN na osnovu uvida u podatke koji su deo zvaničnog državnog informacionog sistema Covid19.

Prema saznanju BIRN-a, broj zaraženih poslednih dana prošle nedelje kretao se između 300 i 340 dnevno, što daleko nadmašuje zvanične podatke od 97 novoobolelih.

U prevodu: ne samo da su zvaničnici lagali kada su govorili da je prema zvaničnim brojevima vreme za ukidanje mera, već su i sami zvanični brojevi bili laž! Ili, malo zapaljivije rečeno:

Ovo nije bilo dolivanje ulja na vatru, već pravljenje eksplozivne smeše kojoj je veoma malo trebalo da raznese sve bilo kakvu nadu o kontroli epidemije. Okidač je bila samo najava ponovnog uvođenja vanrednog stanja, nakon porasta broja novootkrivenih. Eksplozija se desila na ulici.

Sedmog jula 2020-e postalo je jasno da je zbog tri kardinalne greške — početnog ignorisanja, zatim preterivanja, a na kraju i laganja — jedno od najmoćnijih oružja u borbi protiv epidemija u Srbiji postalo neprimenjivo. Ako su građani nekada imali poverenje u Krizni Štab i Predraga Kona, smutne radnje su to poverenje prokockale. Antiprotivnim grupama teoretičara zavera data je municija za (nekada sasvim opravdano!) propitivanje motiva zvaničnika. Dostignuta je, drugim rečima, kritična masa neverujućih i nepoverljivih koji su svojim postupcima obesmišljavali većinu ličnih pokušaja zaštite. Što je najgore: Srbija u tom trenutku još nije ni iskusila potpuno popunjenje zdravstvenih kapaciteta, koji će se kasnije desiti u Novom Pazaru, a zatim i širom zemlje. Najgore je tek sledilo.

V: Epilog

Najgori deo, u stvari, Srbija još preživljava. Spisak poznatih ličnosti koje je odneo kovid je podugačak. Svako ko ima veze sa Srbijom ima prijatelje, poznanike i rodbinu koja je bila teško obolela, možda i umrla. Vakcinisanje je stihijsko i sasvim sigurno neće sprečiti četvrti talas zaražavanja, ako na osnovu izmišljenih brojeva uopšte možemo i pričati o talasima. Da, moglo je biti i gore, da nije bilo nadljudskih napora srpskih lekara i drugih zdravstvenih radnika da se istina sazna. Ali dežurni stručnjaci i dalje šire dezinformacije, Krizni Štab i dalje kaska, zdravstveni sistem je i dalje na ivici raspada.

Dokle?


  1. Gde pod “kovid” mislim na COVID-19. Radi bolje čitljivosti, kroz celi tekst ću koristiti kolokvijalnu verziju za tog tipografskog monstruma. Time nadam se nastavljam sjajnu praksu srpskog jezika da nepristupačnu i preteću skraćenicu za novu infektivnu bolest (AIDS) spusti na ljudski nivo (sida). 

  2. Da odmah raščistimo pitanje moje objektivnosti: nisam ni novinar ni političar ni pravnik već naučni i zdravstveni radnik. Kao takav bio sam — spoiler alert — od skoro samog početka užasnut pristupom srpskih zvaničnika nadolazećoj pretnji, što je dobro dokumentovano na tviteru. Neću skrivati svoj užas i gađenje zarad privida nepristrasnosti. 

  3. Krizni Štab nije glavna tema ovog teksta, ali ne isključujem da će to biti u budućnosti. Naravno, Saga o Kriznom Štabu najviše zaslužuje krivičnu istragu a ne jedan osrednji blog post. 

  4. Više o ovome u mom dopisivanju sa istinomerom 

  5. Pitanje da li je zatvaranje škola na kraju bilo neophodno, i koliko dugo je trebalo da traje, je kompleksno i zavređuje poduži tekst za sebe. Kad se sve sabere, organizacija školstva bila je jedna od svetlijih, ako ne i najsvetlija tačka srpskog odgovora na kovid, sa donekle zakasnelim zatvaranjem ali pravovremenim otvaranjem u trenutku kada je bilo jasno da deca nisu ozbiljno ugrožena niti su glavni prenosioci zaraze, kao i da bi posledice odsustvovanja bile mnogo veće od bilo kakve dobiti u kontroli epidemije. 

  6. Radi poređenja: Vašington, u kome živim, takođe je doneo zabranu kretanja osim u svrhu odlaska na posao, nabavke namirnica, i (ključno) rekreacije — ako se poštuju mere distanciranja i nošenja maski. 

  7. Više o tim brojevima malo niže, a i na ovom blogu

  8. U jednom trenutku sam na brzinu sklopio grafikon koji bi pokazao neke od ovih događaja, bez namere da istražujem uzročno-posledične veze. Zamislite moje iznenađenje kada sam par dana kasnije video svojih ruku delo na Tviter nalogu jedne kablovske televizije, sa sve kriptičnom legendom kojoj bi sigurno posvetio više pažnje da sam znao da će biti tako besomučno iskopirana. 


Nekoliko reči o vakcinama za Covid-19 od laika za vakcine ali ne i za nauku

1.

Ankete o popularnosti bilo koje vakcine i iskazivanje interesovanja su besmisleni pokušaji skretanja pažnje sa činjenice da vakcina nema dovoljno za masovnu imunizaciju, i da nadležni nisu u stanju da daju tačan datum do koga će većina stanovništva biti vakcinisana, niti termine ugovora koje su potpisali sa dostavljačima, ako su bilo šta i potpisali.

Besmislenost anketa prepoznaje svako ko je upoznat sa Kanemanovom zamenom pitanja: suočen sa teškim pitanjem, naš mozak ga krišom zameni lakšim. Za odgovor na pitanje “Koju biste vakcinu primili?” potrebno je poznavanje bar efikasnosti i neželjenih dejstava svake od vakcina, ako ne i načina skladištenja, distribucije, i cene. Malo ljudi ima te informacije. Zato odgovaraju na druga pitanje, najšešće “Koja vam se zemlja više sviđa?” - kada pobeđuju “ruska” ili “kineska” vakcina, ili “Koliko ste otvoreni za nove stvari?” (Fajzer i Moderna za “veoma”, AstraZeneca i Sputnjik za “donekle”, Sinovak za “nimalo”). Oni upućeniji u nedostatke svog znanja pitaće osobu od poverenja, obično nekoga ko je bar tangencijalno povezan sa biomedicinskim naukama, i zameniti svoje mentalne heuristike njihovim.

Zemlja koja koristi takve podatke za odlučivanje o nabavci vakcina je u najmanju ruku neozbiljna, a verovatno i opasna po svoje građane. Lažna demokratija ne pomaže nikome.

2.

Šta bi uradila ozbiljna zemlja? Za početak, ne bi dozvolila pomor svog stanovništva, krah ekonomije, i kolaps zdravstvenog sistema. Novi Zeland i Tajvan, na primer, mogu spokojno da odlože masovno vakcinisanje dok se neželjena dejstva bolje ne isprofilišu. Ali čak i oni su ugovore već potpisali i isporuku dogovorili. Agencijska vest sa linka gore daje datum, raspored vakcinisanja, tip vakcina koje su kupljene, i njihovu cenu.

Zemlje koje su u većem problemu ne mogu da čekaju: Amerika je na neviđeno platila proizvodnju i distribuciju velikih količina (300 miliona!) doza nekoliko različitih vakcina pre nego što prođu ispitivanje, sa prostom računicom: bolje nekoliko desetina, pa i stotina miliona dolara izgubiti na jednu ili dve vakcine koje nisu efikasne i čije doze moraju da se bace, nego gubiti trilione dolara mesečno zbog zatvorene ekonomije. Na linku gore, zvaničnom za operaciju “Warp Speed”, za svaku od vakcina postoji količina novca koja je data, broj doza koji je planiran, i datum kada je predviđena isporuka. To su podaci koje svojim građanima daje ozbiljna država, pa neka je i na zalasku.

A tu je i Izrael.

3.

Kako bismo poredili vakcine? Za početak, samo dve, Fajzerova/BioNTech i Modernina, imaju konačne rezultate iz treće faze ispitivanja objavljene u recenziranim časopisima. Za ostale tri, AstraZeneca, Sputnjik i Sinovak, postoje samo podaci iz početnih faza ispitivanja i saopštenja za novinare. Nekima bi to sa pravom bila dovoljna razlika da “izaberu” prve dve.

Sa druge strane, te dve vakcine rađene su na “novoj” tehnologiji kojom je informaciona RNK koja enkodira S protein virusa enkapsulirana u lipozomalnu česticu. Direktna posledica tog načina proizvodnje je što se doze moraju čuvati na veoma niskim temperaturama (-70°C dugoročno za obe, ali -20°C do šest meseci za Moderninu). Sposobnost bilo koje zemlje da uspešno koristi obe vakcine direktno zavisi od njene sposobnosti da održi veoma hladan lanac neophodan za njihovu stabilnost. Postavljanje seoskih punktova i putujućih dispanzera bilo bi teško, možda i nemoguće. Ako se sećate onih priča o vakcinama za bogate i siromašne zemlje, ovo je razlog za tu podelu. Sve i da su jeftinije od drugih (a nisu), ovakve vakcine teško je davati u ekvatorijalnoj Africi i jugoistočnoj Aziji.

Sledeća je efikasnost. Objavljena efikasnost Moderne i Fajzera je oko 95%, Sputnjika 70%, Sinovaka tek 50%, a AstraZeneca između 70 i 90, ali zbog loše urađene treće faze u stvari nepoznata. Za pojedinca, veća efikasnost je bolja, ali državi nije bitna efikasnost kod pojedinca već kako najbrže i najjeftinije doći do dovoljnog broja imunizovanog stanovništva da pandemija utihne. Efikasnije vakcine su skuplje i teže za transport, manje efikasne su jeftinije i lakše. Ako je izbor između toga da za isti novac i u istom roku 20% stanovništva dobije Fajzerovu vakcinu ili 60% dobije Sinovak, Sinovak pobeđuje. Ali kako izabrati u Srbiji bez dva ključna podatka u toj računici: vremena i novca.

A neželjena dejstva? Ciničan odgovor je i najispravniji: kada vam kuća gori ne možete previše vremena provesti u brizi da će vam voda uništiti parket. Manje cinično — za svaku od vakcina u opticaju rizici postoje, ali su zanemarljivi u odnosu na rizik od kovida. Da li bilo ko može garantovati da neće doći do nekog retkog i nepredviđenog neželjenog dejstva koje je posledica pogrešnog imunog odgovora na S protein (što se može desiti sa svakom od vakcina) ili načina na koje telo intereaguje sa lipozomalnim česticam (Fajzer, Moderna) ili virusnim vektorima (AstraZeneca, Sputnjik)? Naravno da ne može. Ali odrasli smo ljudi.

4.

Koja, onda, vakcina? Koja god je prva dostupna.

PS

O vakcinama, na srpskom, od nekoga ko nije laik:


Korona, 300

Danas je tristoti dan otkako je SARS-CoV-2 zvanično došao u DC, trista i deseti od mog prvog tvita na tu temu i stravične prve konferencije za novinare onoga što će postati takozvani, tragično nesposobni, “Krizni Štab”.

Ljudi vole da ispredaju priče i nalaze smisao u svemu, uključujući i potpuno besmislene — mada očekivane — događaje kao što je ova pandemija. Na žalost, nema velikih poruka ni korisnih lekcija u svemu ovome osim onih banalnih o značaju porodice i čuvanju bližnjih.

Ova godina nije nam donela ništa osim potvrde onoga što smo već mislili, šta god to bilo. Nova neće ništa promeniti; odbrojavanje se nastavlja, do daljnjeg.


Andres Tegnel se kockao životom građana Švedske — i izgubio

Pre par meseci, oni koji su branili švedski pristup upravljanju pandemijom još uvek su imali municije. Švedska je početkom ove godine imala mnogo više umrlih od svojih skandinavskih komšija, ali to su objašnjavali jednim kiksom — nedovoljnom zaštitom staračkih domova — a ne greškom u celokupnoj strategiji.

Za dvoje ljudi koji ne znaju po čemu se švedski pristup razlikovao od drugih, ključna karakteristika bilo je nopostojanje izričitih zabrana. Prodavnice, restorani, bioskopi, nastavili su da rade bez ograničenja, ljudi su mogli da se okupljaju u kojem god žele broju, maske su bile preporučene ali ne i obavezne, a i to samo za obolele i ugrožene. Ovaj intervju sa njihovim glavnim epidemiologom, Andersom Tegnelom, je poučan. Prvo, na virus je gledao kao na dugotrajni problem za koji su potrebna održiva rešenja:

“Na početku, puno smo govorili o održivosti, i mislim da je to nešto u čemu smo uspeli. Takođe je bilo otpora prema brzim rešenjima, razumevanje da ovo neće biti lako, da neće biti neka kratkotrajna stvar, neće je rešiti jedna vrsta mere. Vidimo bolest sa kojom ćemo imati posla dugo vremena u budućnosti i moramo sagraditi sistem da to i radimo.”

Uz to, Tegnel se nadao da će više slučajeva početkom godine doneti, ako ne potpuni kolektivni imunitet, onda bar malo više zaštite Šveđanima u odnosu na ostatak Evrope:

Kolektivi imunitet jedan je od najkontroverznijih koncepata Covid-19 krize. Tegnel je izričit u tome da cilj Švedske nije da dozvoli virusu da protutnji dok dovoljno stanovništva ne bude izloženo i infekcija se ne uspori. Ali tvrdi da je imunitet bar delimično odgovoran za nedavni oštar pad u švedskim slučajevima i pita se kako će komšije proći bez njega. “Šta štiti Kopenhagen sada? Videćemo,” dodaje.

Ovaj pasus od 10. septembra je naročito loše ostario — švedski zdravstveni sistem postao je preopterećen pod naletom obolelih kojih je za red veličine više nego u okolnim zemljama — ali ispostavilo se da je i prva teza bila pogrešna. Manje od godinu dana od sekvenciranja virusa imamo ne jednu, već bar pet naizgled delotvornih vakcina1 koje će dramatično smanjiti broj onih sa teškim oblikom bolesti.

Kao sedmogodišnje dete koje misli da ga niko neće videti ako ono zažmuri, mnogi u Švedskoj uključujući njihovog glavnog epidemiologa mislili su da novi koronavirus neće postojati ako se pravimo da se ništa nije promenilo, dajući pri tom materijal teoretičarima zavere širom sveta. Ozbiljnije zemlje su za to vreme radile na pravim rešenjima — boljim terapijama, bržim i pouzdanijim testovima, vakcinama — koje će biti od pomoći i u budućim pandemijama, i od kojih će koristi imati i Andres Tegnel. Nakon svega što se desilo ove godine, ne gajim nadu da će to zaustaviti teorije zavere, a ni mitove o švedskoj izuzetnosti.


  1. U trenutku kada ovo pišem: Fajzer/BioNTech, Moderna, AstraZeneka/Oksford, Sinovak, Sputnik V. 


Ponovo radi grafikon

Najnoviji covid19 grafikon

Grafikon iznad je najnoviji u nizu grafikona koje pravim od početka epidemije u Srbiji. Prvi je na brzinu sklopljen 12. marta, kada je broj novooprijavljenih slučajeva tek postao dvocifren.

Nakon tri dana pridružio mu se i odnos broja pozitivnih i testiranih, koji je pre razvodnjavanja ukupnog broja testiranih serološkim testovima i ponovnim testiranjem nešto i imao nekog smisla.

Početkom aprila počeo sam da prikazujem kumulativan odnos, što sam nastavio da radim do poslednjeg grafikona, postavljenog na Tviter 26. avgusta 2020.

Početkom juna desile su se tri stvari: dva nova grafikona, i odlazak u penziju kumulativnog broja obolelih, koji je zamenjen sedmodnevnim prosekom testiranih, novootkrivenih, a kasnije i umrlih — što su upravo podaci kojima se bavi i najnovija verzija grafikona.

Novi grafikon neću svakodnevno objavljivati na Tviteru. Svako ko je do sada pratio pandemiju zna da se mora čuvati zatvorenih prostora i bliskih kontakata sve do vakcine ili bolje terapije, a i da su brojevi sumnjivog kvaliteta te da nema razloga biti opsednut dnevnim pomeranjima. Grafikon gore će biti redovno osvežavan novim podacima, a Tviter će biti rezervisan za bitne promene.

Uz to, svi ostali grafikoni idu u zasluženu penziju jer sada postoji zvaničan sajt Vlade Srbije koji prikazuje i te, i mnoge druge podatke. Naravno, s obzirom na izvor ovih podataka koji je sada i zvanično kompromitovan, za sve grafikone uključujući moje važi: caveat lector!


Zašto više ne verujem zvaničnim podacima

0

Da parafraziram epidemiologa dr Zorana Radovanovića, zvanični podaci o broju novootkrivenih slučajeva i umrlih od Covid-19 su besmisleni.

Jasno je oduvek bilo da ti brojevi ne mogu biti potpuni odraz stvarnosti. Uz retke izuzetke, nijedna zemlja nema dovoljno testova za obuhvat cele populacije, mnogi sa blažom kliničkom slikom ne odlaze na testiranje, postoji stopa lažno pozitivnih i lažno negativnih testova, ne objave se istog dana svi pozitivni rezultati između dva preseka, i tako dalje. Treba biti nepoverljiv prema zvaničnim brojkama bilo koje zemlje zbog inherentne nepredvidivosti procesa. Ali i takve nepouzdane brojke su korisne jer, ako ništa drugo, kada se saberu i uproseče, i kada se “ispeglaju” izvori dnevnog variranja, mogu pokazati trend.

I

Prvi problem sa brojevima koji se od 26. februara objavljuju na sajtu covid19.rs, i koji ulaze u zvaničan zbir svetskih baza obolelih, je što su dnevne varijacije već ispeglane. Grubi osećaj za to možete steći kao ja, na jednom od grafikona koji svaki dan postavljam na Tviteru:

Nekoliko dana nakon toga video sam statistički potkovanije objašnjenje nedostatka varijabilnosti u broju umrlih:

Nazovimo ovo razlozima za osnovanu sumnju da dodatan ljudski faktor utiče na zvanično saopštene brojeve.

II

Drugi problem je vest o postojanju paralelne Vladine Covid-19 baze prema kojoj su od 19. marta do 1. juna u Srbiji 632 osobe umrle od Covid-19 umesto 244 zvanično saopštenih, a u poslednjih nekoliko nedelja od objavljivanja teksta bilo 300 do 340 novootkrivenih slučajeva, umesto devedesetak koliko se danima ponavljalo u zvaničnim saopštenjima. Ni ministar zdravlja ni v.d. direktorka Instituta Batut nisi dali objašnjenje, ali ni demanti da takva baza postoji.

Nazovimo ovo dokazom o postojanju razlike između onoga što zvaničnici znaju i onoga što saopštavaju.

III

Treći problem je stav zvaničnika koji je usledio. Punih sedam dana nakon što je vest o bazi objavljena, dva člana Kriznog Štaba izjavljuju da nisu imali i još uvek nemaju uvid u nju i da to — obratite pažnju na pasiv — “mora da se proveri”. Očekivao sam više želje da se dođe do pravog odgovora od ljudi koji na osnovu tih brojki donose odluke o životu i smrti lica fizičkih i pravnih. Očekivao sam, naivno, da bar jedan od njih1 podnese ostavku ako se ne razjasni poreklo tih brojki. Umesto toga, dobili smo nenamernu poeziju Predraga Kona i beskičmenjačke pasivne izjave u kojima će se istina volšebno pojaviti ako se dovoljno začuđujemo.

Konačan odgovor na pitanje da li se brojke nameštaju dala je premijerka, kada je kao jedino objašnjenje za razliku između zvanično saopštenih i brojeva iz Vladine Covid-19 baze dala snishodljivu priču o novootkrivenom Covid-19 pacijentu kojeg na putu do infektivne klinike pregazi autobus:

Potrebno je puno autobuskih nesreća da objasni razliku od 388 umrlih. Nazovimo to njeno nemušto objašnjenje priznanjem krivice.

IV

Sve ovo iznosim bez ulaženja u manifestacije, političke, sportske, i društvene, koje su pratile ovaj niz dešavanja. Ništa od toga nije potrebno da bismo znali da su brojevi lažni. Možda bi se sa njima napravila bolja priča, ali priče su priče i nikada ne odgovaraju istini.

Nastaviću da objavljujem grafikone prema podacima objavljenim na covid19.rs. Ako ništa drugo, to su brojevi koji ulaze u zvaničnu statistiku i na osnovu kojih druge zemlje donose odluke o tome kako postupati prema Srbiji. Oni su, na kraju krajeva, priča koju žele da ispričaju vladajuće strukture, koja će poslužiti kao izgovor za stvari koje slede.


  1. Srđa Janković 

© Miloš Miljković. Napravljeno uz pomoć Pelican-a. Dizajn Giulio Fidente na github-u.