Index ¦ Arhiva ¦ Oznake ¦ RSS

Kako je kovid pojeo Srbiju

0

Kao što su pametniji i iskusniji od mene primetili, pandemija kovida1 nije toliko suštinski promenila svet koliko je ubrzala ono što bi se ionako desilo (paradoksalno za situaciju u kojoj je avio saobraćaj spao na nivo od pre 35 godina). Rastući jaz između bogatih i siromašnih, konflikt između Kine i Amerike, marginalizacija Evropske Unije, sve češći rad od kuće, još jedan mehur na berzama, uspeh novih biotehnoloških firmi… sve bi se to verovatno desilo i bez kovida, ali ne tako brzo i sigurno ne u isto vreme.

Ostaviću sociolozima, politikolozima i ekonomistima da primene ovaj mentalni model na Srbiju, i ustanove koji su to već započeti procesi ubrzani i sabijeni u jednu godinu. Od tog “zašto” više me interesuje “šta” i “kako”. Kako se Srbija spremila za pandemiju? Šta su govorili a šta radili državni i paradržavni organi, i kako su ih građani i građanke slušali? Kako je Srbija, sa manje razvijenim unutrašnjim i međunarodnim saobraćajem, manje poroznim granicama, i u jednom trenutku najstrožim merama zabrane kretanja u Evropi uspela da bude jedna od retkih zemalja sa četiri umesto dva ili tri jasna talasa zaraze i ogromnim brojem zaraženih i umrlih zdravstvenih radnika? Šta je to pošlo naopako?2

I: Ignorisanje

Ovo su bile informacije dostupne svakome sa pristupom internet 26. februara 2020. godine: bolest slična SARS-u izazvana novim respiratornim virusom naterala je vlasti u Kini da potpuno zatvore višemilionski grad, prekinu međugradski saobraćaj, i izgrade nekoliko novih bolnica u roku od dve nedelje. U isto vreme iz severne Italije stižu vesti o naglom rastu broja obolelih sa jednog na stotine za manje od nedelju dana. Ubrzo će iz najbogatijeg dela zemlje sa jednim od najrazvijenih zdravstvenih sistema u Evropi doći snimci punih odeljenja intenzivne nege, uplakanih lekara, i stranice za stranicom čitulja u lokalnim novinama.

Osobe koje su prisustvovale i govorile na prvoj srpskoj konferenciji za novinare posvećenoj kovidu nisu, naravno, mogle znati šta čeka severnu Italiju za nekoliko nedelja. Ali su lekari među njima, posebno infektolog i epidemiolog, mogli i morali da razumeju ozbiljnost situacije: Vuhan je bio prva indikacija, a Lombardija potvrda, da se kovid širi eksponencijalno i da zemlje sa mnogo boljim zdravstvom od srpskog imaju problema da ga kontrolišu. Još bitnije su bile poznate nepoznate: Kako se tačno širi? Koliko dugo ostaje na površinama, a koliko u vazduhu? Da li i koliko ozbiljno oboljevaju deca? Da li postoje asimptomatski prenosioci? Koliko dugo oboleli mogu da zaraze druge? — i još mnoga druga vezana za prvenciju i terapiju.

Na sva ta pitanja odgovor će doći za samo nekoliko meseci, a do tada je bilo bitno — imajući u vidu iskustvo iz Vuhana i blizinu prvog evropskog žarišta Srbiji — intenzivno raditi na tome da virus ne uđe u Srbiju i da se, ako je već ušao, spreči njegovo brzo širenje. 26. februar bio je savršen dan za počinjanje masovnog testiranja putnika na granicama (ako ne i potpuno zatvaranje granica) i edukaciju stanovništva o opasnosti koju virus predstavlja, merama koje će možda biti preduzete, i zalihama hrane i lekova koje bi svako morao da napravi u slučaju da, kao u kineskoj provinciji Hubei, kretanje u Srbiji mora biti ograničeno.

Umesto toga, građani Srbije dobili su ovo kao prvi zvanični stav svoje države o novoj bolesti koja se ubrzano širi svetom:

Teško je preceniti štetu koju su ova konferencija za novinare i nastup Branimira Nestorovića naneli potonjim naporima da se pandemija zauzda. Prvi utisci su važni, a prvi utisak koji je vlast ostavila je da ne misli da je virus bilo kakva pretnja, da je takoreći najsmešniji virus na svetu, i da građani ne treba da promene dosadašnje ponašanje i navike niti da se posebno spremaju za ono što ih možda čeka. Istina, pandemija je zbunila mnoge države i prvi refleks nekih zvaničnika bio je ignorisanje pretnje. Uz to, kada su zatvaranja počela da nanose vidnu štetu ekonomijama i budžetima mnogih zemalja njihove vlasti su aktivno negirale opasnost koju pandemija predstavlja. Ali ova konferencija bila je jedinstveni primer ničim izazvanog širenja lažnog osećaja sigurnosti i sedenja na rukama u trenutku kada su se mogli preduzeti konkretni i ne tako drastični koraci da se šteta spreči ili ograniči.

Nastup Nestorovića bio je najupečatljiviji deo konferencije, ali ne i jedini primer organizovanog uljuljkivanja. Predsednik Vučić je, na primer, zamolio građane da ne kupuju brašno i konzerve jer nema potrebe da troše novac, kao i da

„Srbija neće zatvarati granice, zato što nećemo da glumatamo pred našim ljudima. To je najlakši posao koji ne bi doneo ništa“

Što je tačno: u tom trenutku, jedna od stvari koju posao zatvaranja granica ne bi doneo u Srbiju bio je i koronavirus. Pitajte Novi Zeland.

II: Kaskanje

Priča o stvaranju atomske bombe puna je poruka primenljivih na sadašnju situaciju. Očigledno je povlačenje paralela između razvoja vakcina i projekta Menhetn, koji je sudeći po knjizi bio mnogo haotičniji, neefikasniji, i opterećeniji birokratskim razmatranjima nego što sam očekivao. Ali jedna od prvih i meni najupečatljivijih lekcija je ona sa samog početka, o izumitelju nuklearne lančane reakcije Leu Silardu i njegovom begu iz Nemačke nakon požara u Rajhstagu 1933. Naslutivši šta se sprema seo je u voz za Beč kao usputnoj stanici ka Londonu — u pravi čas, jer su već sledećeg dana jevrejski putnici na toj liniji sa švajcarske granice vraćani nazad u nacističku Nemačku. Pouka Leu bila je jasna: nije dovoljno biti u pravu, treba biti i brz. Razlika od jednog dana u kretanju jednog čoveka mogla je iz korena da promeni sudbinu celog sveta.

Srbija nije bila brza. Krajem februara i početkom marta 2020-e godine, ljudi koji će promeniti sudbinu cele zemlje blaženo su prelazili njene granice. Merile su se temperature i delili leci, ali nije bilo obavezne samoizolacije, nije bilo obaveznog testiranja, nije bilo zabrane ulaska osim za one koji su boravili na severu Italije. Ovakav pristup bio je potpuno potpuno pogrešan. Već je 19. februara bilo dokaza da je asimptomatsko prenošenje moguće. Sve i da je učestalost asimptomatskog i presimptomatskog prenošenja bila prenaduvana, računica je jasna: previše testiranja i prerano zatvaranja granica bili bi kratkotrajni problemi sa ograničenim, uglavnom novčanim gubicima. Sa premalo testiranja i nedovoljnom kontrola ulazaka u zemlju gubici su postali nesagledivi, i ne samo ekonomski.

Istina, stroga kontrola granica bila bi u tom trenutku suprotna od preporuka Svetske Zdravstvene Organizacije, ali…

Naravno, nisu sve države odlučile da slepo prate neobavezujuće savete neizabranih zvaničnika jedne međunarodne institucije:

Pametniji od mene su se bavili SZO fijaskom u trenutku dok se dešavao, što pristup srpskih vlasti stavlja u još gore svetlo: ne samo da nisu videli da su saveti SZO zakasneli i suviše blagi za situaciju, već nisu uspeli da primete i kritički razmotre mnoštvo glasova koji su im to govorili.

Ali ni SZO nije mogao biti univerzalni žrtveni jarac. Prvi srpski kovid pacijent već je imao težu kliničku sliku u trenutku dijagnoze, ali nije ispunjavao kriterijume za testiranje, po rečima epidemiologa u Opštoj bolnici u Subotici:

Za prvi slučaj je bilo interesantno to što on nije ispunjavao kriterijume za pi-si-ar testiranje. Ali, skener pluća kod našeg prvog pacijenta je bio toliko karakterističan, da je i na insistiranje kliničara i na moje insistiranje urađeno pi-si-ar testiranje. Tako smo otkrili prvi slučaj”, navodi Krtinićeva.

Da, osoba sa temperaturom, otežanim disanjem, obostranom upalom pluća na rendgenu, i bliskim kontaktom sa potencijalno zaraženim nije ispunjavala kriterijume za testiranje. Ali je u subotičkoj bolnici bar naišla na ljude koji misle svojom glavom.

Ako su članovi paradržavnog Kriznog Štaba umeli da misle svojom glavom, to su vešto krili od nas gledalaca.3 Umesto iskrenosti i otvorenosti informacija dobili smo klasični dupli govor koji je trebalo da prikrije težinu situacije, neznanje govornika, ili oba. Evo primera cipiripi logike iskazane na jednoj od konferencija:

Ovaj i druge bizarne odgovore davala je osoba kojoj ću tek kasnije saznati i zapamtiti ime: Darija Kisić-Tepavčević. Ona, Predrag Kon, pa čak i politički deo Kriznog Štaba su, zbog onoga što je usledilo, postali poznati u određenim krugovima kao veliki pobornici zatvaranja i strogih mera. Ali prvi utisak je važan, a prvi utisak koji su ostavili je nesnalažljivosti maskirane pozivanjem na titulu.4 I stalnog, nepodnošljivog kaskanja za situacijom na terenu:

Negde u to vreme počeo sam da pravim grafikone:

Epidemiolog Kon je koji mesec kasnije priznao da je situacija prikazivana manje ozbiljnom zbog nedostatka testova i zaštitne opreme i time nastavio da krnji svoj kredibilitet.

Ali laganjem se epidemija ne suzbija. Kada je postalo jasno da broj novootkrivenih slučajeva ubrzano raste, da su građani zabrinuti i da se nešto mora preduzeti, donosi se odluka o uvođenju vanrednog stanja. Naravno, ni to nije moglo bez kašnjenja:

III: Preterivanje

Vanredno stanje u Srbiji počelo je kao i većina stvari vezanih za kovid do tada: skromno i neadekvatno. Škole i granice bile su zatvorene, ali ne i kafići. Kriterijumi za testiranje i dalje su bili pogrešni. Broj slučajeva je i dalje rastao, uprkos insistiranjima eminentnog epidemiologa da su mere uspešne:

A onda su došli kineski stručnjaci i rekli da su postojeće mere sjajne. Da bi zatim preporučili potpunu promenu strategije koja je, sudeći po potonjim izjavama nadležnih, uključivala i zastrašivanje:

Vučić je odbacio predlog Saveza za Srbiju da se penzionerima dozvoli šetnja od 18 do 19 časova i poručio najstarijima da nipošto ne izlaze iz svojih domova.

„Ukoliko poslušate takve predloge neće nam biti dovoljno kompletno novo groblje na Bežanijskoj kosi, Lešće, Novo groblje, ni Centralno groblje. Sva groblja će biti mala da prime sve nas ako slušate tuđe predloge, ja vas molim da slušate svoju državu“, rekao je predsednik Srbije.

Neke od mera imale su više smisla od drugih. Neverovatno brza organizacija učenja na daljinu, koliko god u nekim trenucima nespretno izgledala, bila je trijumf.5. Sa druge strane, apsolutna zabrana kretanja u zemlji bez razvijene kućne dostave namirnica bila je bizarna6, kao i skraćenje radnog vremena samouslugama koje je samo osiguralo da će što više ljudi koji ionako treba da obave kupovinu (jer im je, da podsetim, rečeno da ne treba da prave zalihe!) biti u isto vreme upakovano u zatvoreni prostor.

Ipak, u situaciji potpunog gubitka kontrole nad epidemijom i zdravstvenog sistema koji je i pre nje bio pred izdisajem, greška ka strani prestrogih mera nije katastrofalna, naročito kada, prema zvaničnim brojevima7, te mere deluju:

Da budem precizniji, prestroge mere ne bi bile velika greška da su važile za sve:

Ne pratim bejzbol, ali znam da udarač nakon tri promašaja leti iz igre. Prva greška — neshvatanje ozbiljnosti situacije i omalovažavanje nadolazeće pretnje — direktno je dovela do druge: prekomerenu korekciju kursa ka drakonskim zabranama ličnih sloboda koje se selektivno primenjuju. Obe zajedno dovele su do zbunjenosti i sluđenosti građana. Ali treća greška, ona koja vas izbacuje iz igre, bila je istovremeno i najveća i potpuno neiznuđena.

IV: Laganje

Optimizma bez pokrića bilo je oduvek, od dežurnih krivaca:

Nestorović je o 15. junu 2020. godine kao kraju epidemije govorio u jeku vanrednog stanja i pooštrenja mera, kada se za krivnu novoobolelih u najboljem slučaju moglo reći da je zaravnjena. Na žalost, za manje od mesec dana, sa krivom u padu ali sa i dalje velikim brojem novoobolelih, pridružio mu se i “ozbiljniji” član Kriznog Štaba:

U tretku kada je to izgovarao, broj novootkrivenih možda je bio u padu, ali nije bio nula, i svakako je bio veći od onog kada je donešeno vanredno stanje. Ali sa tim brojevima i pokrićem stručnjaka iz Kriznog Štaba, počela su ponovo masovna okupljanja na ovorenom i zatvorenom prostoru, bez distanciranja i nošenja maski, od teniskih turnira i fudbalskih derbija do mnogobrojnih predizbornih skupova8:

A na kraju i izbornih trijumfa:

Iranski scenario” koji prof. Karapandža spominje bilo je masovno širenje kovida među iranskim rukovodstvom. Dan nakon što je postavio ovaj tvit, a šest dana nakon proslave na kojoj je uzeta fotografija saznali smo da je Maja Gojković u bolnici, sa upalom pluća i pozitivnim testom.

Ono što se desilo na izbornoj proslavi SNS-a dešavalo se sasvim sigurno na mnogim proslavama i u mnogim domaćinstvima širom Srbije. (Pre)stroge mere su smanjile širenje koronavirusa ali ga nisu potpuno eliminisale — ostao je tinjajući rezervoar zaraženih. Neopravdano, neodgovorno, prenaglo i preuranjeno popuštanje mera poslužilo je kao savršeno gorivo za kovid, i od relativno stabilne epidemiološke situacije napravilo razulareni požar. Što je najgore:

U Srbiji su od 19. marta do 1. juna 2020. od virusa korona umrla 632 pacijenata, što je za 388 više od zvanično saopštenog broja za taj period, koji iznosi 244 – saznaje BIRN na osnovu uvida u podatke koji su deo zvaničnog državnog informacionog sistema Covid19.

Prema saznanju BIRN-a, broj zaraženih poslednih dana prošle nedelje kretao se između 300 i 340 dnevno, što daleko nadmašuje zvanične podatke od 97 novoobolelih.

U prevodu: ne samo da su zvaničnici lagali kada su govorili da je prema zvaničnim brojevima vreme za ukidanje mera, već su i sami zvanični brojevi bili laž! Ili, malo zapaljivije rečeno:

Ovo nije bilo dolivanje ulja na vatru, već pravljenje eksplozivne smeše kojoj je veoma malo trebalo da raznese sve bilo kakvu nadu o kontroli epidemije. Okidač je bila samo najava ponovnog uvođenja vanrednog stanja, nakon porasta broja novootkrivenih. Eksplozija se desila na ulici.

Sedmog jula 2020-e postalo je jasno da je zbog tri kardinalne greške — početnog ignorisanja, zatim preterivanja, a na kraju i laganja — jedno od najmoćnijih oružja u borbi protiv epidemija u Srbiji postalo neprimenjivo. Ako su građani nekada imali poverenje u Krizni Štab i Predraga Kona, smutne radnje su to poverenje prokockale. Antiprotivnim grupama teoretičara zavera data je municija za (nekada sasvim opravdano!) propitivanje motiva zvaničnika. Dostignuta je, drugim rečima, kritična masa neverujućih i nepoverljivih koji su svojim postupcima obesmišljavali većinu ličnih pokušaja zaštite. Što je najgore: Srbija u tom trenutku još nije ni iskusila potpuno popunjenje zdravstvenih kapaciteta, koji će se kasnije desiti u Novom Pazaru, a zatim i širom zemlje. Najgore je tek sledilo.

V: Epilog

Najgori deo, u stvari, Srbija još preživljava. Spisak poznatih ličnosti koje je odneo kovid je podugačak. Svako ko ima veze sa Srbijom ima prijatelje, poznanike i rodbinu koja je bila teško obolela, možda i umrla. Vakcinisanje je stihijsko i sasvim sigurno neće sprečiti četvrti talas zaražavanja, ako na osnovu izmišljenih brojeva uopšte možemo i pričati o talasima. Da, moglo je biti i gore, da nije bilo nadljudskih napora srpskih lekara i drugih zdravstvenih radnika da se istina sazna. Ali dežurni stručnjaci i dalje šire dezinformacije, Krizni Štab i dalje kaska, zdravstveni sistem je i dalje na ivici raspada.

Dokle?


  1. Gde pod “kovid” mislim na COVID-19. Radi bolje čitljivosti, kroz celi tekst ću koristiti kolokvijalnu verziju za tog tipografskog monstruma. Time nadam se nastavljam sjajnu praksu srpskog jezika da nepristupačnu i preteću skraćenicu za novu infektivnu bolest (AIDS) spusti na ljudski nivo (sida). 

  2. Da odmah raščistimo pitanje moje objektivnosti: nisam ni novinar ni političar ni pravnik već naučni i zdravstveni radnik. Kao takav bio sam — spoiler alert — od skoro samog početka užasnut pristupom srpskih zvaničnika nadolazećoj pretnji, što je dobro dokumentovano na tviteru. Neću skrivati svoj užas i gađenje zarad privida nepristrasnosti. 

  3. Krizni Štab nije glavna tema ovog teksta, ali ne isključujem da će to biti u budućnosti. Naravno, Saga o Kriznom Štabu najviše zaslužuje krivičnu istragu a ne jedan osrednji blog post. 

  4. Više o ovome u mom dopisivanju sa istinomerom 

  5. Pitanje da li je zatvaranje škola na kraju bilo neophodno, i koliko dugo je trebalo da traje, je kompleksno i zavređuje poduži tekst za sebe. Kad se sve sabere, organizacija školstva bila je jedna od svetlijih, ako ne i najsvetlija tačka srpskog odgovora na kovid, sa donekle zakasnelim zatvaranjem ali pravovremenim otvaranjem u trenutku kada je bilo jasno da deca nisu ozbiljno ugrožena niti su glavni prenosioci zaraze, kao i da bi posledice odsustvovanja bile mnogo veće od bilo kakve dobiti u kontroli epidemije. 

  6. Radi poređenja: Vašington, u kome živim, takođe je doneo zabranu kretanja osim u svrhu odlaska na posao, nabavke namirnica, i (ključno) rekreacije — ako se poštuju mere distanciranja i nošenja maski. 

  7. Više o tim brojevima malo niže, a i na ovom blogu

  8. U jednom trenutku sam na brzinu sklopio grafikon koji bi pokazao neke od ovih događaja, bez namere da istražujem uzročno-posledične veze. Zamislite moje iznenađenje kada sam par dana kasnije video svojih ruku delo na Tviter nalogu jedne kablovske televizije, sa sve kriptičnom legendom kojoj bi sigurno posvetio više pažnje da sam znao da će biti tako besomučno iskopirana. 


Šta sam naučio na srpskom Tviteru prošle nedelje #10

Srećan Dan državnosti!

Tvitovi na engleskom ovde.


Šta sam naučio na srpskom Tviteru prošle nedelje #9

Tvitovi na engleskom ovde.


Priključenija, januar 2021.

Januar je bio zanimljiv mesec, u najgorem smislu reči. Kao svaka horor priča, počeo je naivnim pravljenjem planova:

Od pet preporuka koje sam naveo u toj epizodi, jedna je uspela da postane kontroverzna skoro pa istog dana. Na žalost ili na sreću, tu kontroverzu je za dva dana zamenila još veća — zanimljivog li meseca. A između ta dva dešavanja naroda, uspeo sam da dobijem temperaturu:

Kada smo već prekršili samo-zadatu omertu na razgovore o kovidu, i zatrpani pitanjima porodice i prijatelja u Srbiji o prednostima i manama lipozomalnih čestica i adenoviralnih vektora, odlučili smo da pričamo i o vakcinama:

Zbog kovid karantina i ostalih januarskih dešavanja proveo sam više vremena nego obično kod kuće, a i na Tviteru. Poslednja epizoda se, prikladno, bavila Tviter higijenom:

Februar će, sa druge strane, izgleda biti u znaku Reddita.


Šta sam naučio na srpskom Tviteru prošle nedelje #8

Tvitovi na engleskom ovde.


Šta sam naučio na srpskom Tviteru prošle nedelje #7

Tvitovi na engleskom ovde.


Šta sam naučio na srpskom Tviteru prošle nedelje #6

Tvitovi na engleskom ovde.


Top 10

Domaći filmovi

  1. Maratonci trče počasni krug (1982)
  2. Tito i ja (1992)
  3. Lepa sela lepo gore (1996)
  4. Varljivo leto ‘68 (1984)
  5. Mi nismo anđeli (1992)
  6. Ko to tamo peva (1980)
  7. Variola vera (1982)
  8. Petrijin venac (1980)
  9. Tri karte za Holivud (1993)
  10. Bure baruta (1998)

Domaće serije

  1. Otvorena vrata (1994)
  2. Vruć vetar (1980)
  3. Priče iz radionice (1981)
  4. Jutro će promeniti sve (2018)
  5. Metla bez drške (1989)
  6. Bolji život (1987)
  7. Policajac sa Petlovog Brda (1993)
  8. Vuk Karadžić (1987)
  9. Pozorište u kući (1972)
  10. Na slovo, na slovo (2010)

Domaća literatura

  1. Autobiografija, Branislav Nušić
  2. Derviš i smrt, Meša Selimović
  3. Novi Jerusalim, Borislav Pekić
  4. Besnilo, Borislav Pekić
  5. Na Drini Ćuprija, Ivo Andrić
  6. Đulići i Đulići uveoci, Jovan Jovanović Zmaj
  7. Tragom narodne mašte, Đorđe Lobačev
  8. Putnici ludog tramvaja, Razni
  9. Orlovi rano lete, Branko Ćopić
  10. Princ Humorabi od Plusopotamije, Ivan Balenović

Video igre

  1. The Elder Scrolls: Daggerfall
  2. Bloodborne
  3. Planescape: Tornment
  4. Civilization II
  5. The Elder Scrolls: Skyrim
  6. The Elder Scrolls: Morrowind
  7. Fallout 2
  8. Dark Souls
  9. The Legend of Zelda: Breath of the Wild
  10. Europa Universalis 4

*Ovo nisu najbolje već meni omiljene stvari, koje opet imaju više veze sa mojim godištem nego sa mojim ukusima. Osim spiska video igara — one su objektivno najbolje.


Nekoliko reči o vakcinama za Covid-19 od laika za vakcine ali ne i za nauku

1.

Ankete o popularnosti bilo koje vakcine i iskazivanje interesovanja su besmisleni pokušaji skretanja pažnje sa činjenice da vakcina nema dovoljno za masovnu imunizaciju, i da nadležni nisu u stanju da daju tačan datum do koga će većina stanovništva biti vakcinisana, niti termine ugovora koje su potpisali sa dostavljačima, ako su bilo šta i potpisali.

Besmislenost anketa prepoznaje svako ko je upoznat sa Kanemanovom zamenom pitanja: suočen sa teškim pitanjem, naš mozak ga krišom zameni lakšim. Za odgovor na pitanje “Koju biste vakcinu primili?” potrebno je poznavanje bar efikasnosti i neželjenih dejstava svake od vakcina, ako ne i načina skladištenja, distribucije, i cene. Malo ljudi ima te informacije. Zato odgovaraju na druga pitanje, najšešće “Koja vam se zemlja više sviđa?” - kada pobeđuju “ruska” ili “kineska” vakcina, ili “Koliko ste otvoreni za nove stvari?” (Fajzer i Moderna za “veoma”, AstraZeneca i Sputnjik za “donekle”, Sinovak za “nimalo”). Oni upućeniji u nedostatke svog znanja pitaće osobu od poverenja, obično nekoga ko je bar tangencijalno povezan sa biomedicinskim naukama, i zameniti svoje mentalne heuristike njihovim.

Zemlja koja koristi takve podatke za odlučivanje o nabavci vakcina je u najmanju ruku neozbiljna, a verovatno i opasna po svoje građane. Lažna demokratija ne pomaže nikome.

2.

Šta bi uradila ozbiljna zemlja? Za početak, ne bi dozvolila pomor svog stanovništva, krah ekonomije, i kolaps zdravstvenog sistema. Novi Zeland i Tajvan, na primer, mogu spokojno da odlože masovno vakcinisanje dok se neželjena dejstva bolje ne isprofilišu. Ali čak i oni su ugovore već potpisali i isporuku dogovorili. Agencijska vest sa linka gore daje datum, raspored vakcinisanja, tip vakcina koje su kupljene, i njihovu cenu.

Zemlje koje su u većem problemu ne mogu da čekaju: Amerika je na neviđeno platila proizvodnju i distribuciju velikih količina (300 miliona!) doza nekoliko različitih vakcina pre nego što prođu ispitivanje, sa prostom računicom: bolje nekoliko desetina, pa i stotina miliona dolara izgubiti na jednu ili dve vakcine koje nisu efikasne i čije doze moraju da se bace, nego gubiti trilione dolara mesečno zbog zatvorene ekonomije. Na linku gore, zvaničnom za operaciju “Warp Speed”, za svaku od vakcina postoji količina novca koja je data, broj doza koji je planiran, i datum kada je predviđena isporuka. To su podaci koje svojim građanima daje ozbiljna država, pa neka je i na zalasku.

A tu je i Izrael.

3.

Kako bismo poredili vakcine? Za početak, samo dve, Fajzerova/BioNTech i Modernina, imaju konačne rezultate iz treće faze ispitivanja objavljene u recenziranim časopisima. Za ostale tri, AstraZeneca, Sputnjik i Sinovak, postoje samo podaci iz početnih faza ispitivanja i saopštenja za novinare. Nekima bi to sa pravom bila dovoljna razlika da “izaberu” prve dve.

Sa druge strane, te dve vakcine rađene su na “novoj” tehnologiji kojom je informaciona RNK koja enkodira S protein virusa enkapsulirana u lipozomalnu česticu. Direktna posledica tog načina proizvodnje je što se doze moraju čuvati na veoma niskim temperaturama (-70°C dugoročno za obe, ali -20°C do šest meseci za Moderninu). Sposobnost bilo koje zemlje da uspešno koristi obe vakcine direktno zavisi od njene sposobnosti da održi veoma hladan lanac neophodan za njihovu stabilnost. Postavljanje seoskih punktova i putujućih dispanzera bilo bi teško, možda i nemoguće. Ako se sećate onih priča o vakcinama za bogate i siromašne zemlje, ovo je razlog za tu podelu. Sve i da su jeftinije od drugih (a nisu), ovakve vakcine teško je davati u ekvatorijalnoj Africi i jugoistočnoj Aziji.

Sledeća je efikasnost. Objavljena efikasnost Moderne i Fajzera je oko 95%, Sputnjika 70%, Sinovaka tek 50%, a AstraZeneca između 70 i 90, ali zbog loše urađene treće faze u stvari nepoznata. Za pojedinca, veća efikasnost je bolja, ali državi nije bitna efikasnost kod pojedinca već kako najbrže i najjeftinije doći do dovoljnog broja imunizovanog stanovništva da pandemija utihne. Efikasnije vakcine su skuplje i teže za transport, manje efikasne su jeftinije i lakše. Ako je izbor između toga da za isti novac i u istom roku 20% stanovništva dobije Fajzerovu vakcinu ili 60% dobije Sinovak, Sinovak pobeđuje. Ali kako izabrati u Srbiji bez dva ključna podatka u toj računici: vremena i novca.

A neželjena dejstva? Ciničan odgovor je i najispravniji: kada vam kuća gori ne možete previše vremena provesti u brizi da će vam voda uništiti parket. Manje cinično — za svaku od vakcina u opticaju rizici postoje, ali su zanemarljivi u odnosu na rizik od kovida. Da li bilo ko može garantovati da neće doći do nekog retkog i nepredviđenog neželjenog dejstva koje je posledica pogrešnog imunog odgovora na S protein (što se može desiti sa svakom od vakcina) ili načina na koje telo intereaguje sa lipozomalnim česticam (Fajzer, Moderna) ili virusnim vektorima (AstraZeneca, Sputnjik)? Naravno da ne može. Ali odrasli smo ljudi.

4.

Koja, onda, vakcina? Koja god je prva dostupna.

PS

O vakcinama, na srpskom, od nekoga ko nije laik:


Šta sam naučio na srpskom Tviteru prošle nedelje #5

Doktorsko izdanje:

  • Dr Nenad Maksimović 1
  • Dr Nenad Maksimović 2
  • Dr Nenad Maksimović 3
  • Dr Nenad Maksimović 4
  • Dr Nenad Maksimović 5
  • Bonus: 70+

Tvitovi na engleskom ovde.

© Miloš Miljković. Napravljeno uz pomoć Pelican-a. Dizajn Giulio Fidente na github-u.