Index ¦ Arhiva ¦ RSS

O greškama

Grešiti je ljudski”, počinje naslov sada već preko 20 godina starog izveštaja ameriškog Instituta za Medicinu koji je prvi došao do broja od 98.000 ljudi koji svake godine umre u Americi zbog lekarskih grešaka. Taj broj je besmislen, nedokaziv i zasnovan na pogrešnim pretpostavkama, i dugo sam se pitao kako su ozbiljni ljudi kakvi moraju biti članovi Instituta tako ozbiljnog imena mogli ozbiljno da iznesu takvu brojku u tako ozbiljnom tekstu.

Onda su došla reminisciranja o godišnjici početka pandemije i razgovori sa prijateljima i poznanicima o koristi od strogih zatvaranja. Tokom tih razgovora sam shvatio (u svojoj 37-oj godini, ali bolje ikad nego nikad) da nemamo svi istu definiciju greške, bar kada su u pitanju ljudski postupci. Naime, meni je logično bilo da se, kada pričamo o tome da li je odluka bila pogrešna ili ne, ocenjuje njena ex ante ispravnost. Ali to je teško pitanje za koje je potrebno analitičko razmišljanje o okolnostima u kojima se odluka donosi, informacijama dostupnim u trenutku donošenja odluke, mogućim ishodima i njihovoj verovatnoći. Kanjemanov i Tverskijev Sistem 1 teška pitanja menja lakšim — u ovom slučaju, koliko smo ex post zadovoljni konkretnim ishodom neke odluke? Takvim rezonovanjem, odluka čijim smo ishodom zadovoljni ne može biti pogrešna, a ispravna odluka ne može imati loš ishod: igranje ruskog ruleta je dobro dokle god pobeđujete, ali je roditelj koji skače u nabujalu reku da bi spasio dete pogrešio ako ih oboje odnese bujica.

Pošto gornje dve situacije imaju i dodatne etičko-moralne dileme, evo nekoliko kontrolisanih eksperimenata sa poznatim pravilima. Recimo da ste student psihologije koji želi da zaradi nešto para sa strane učešćem u ispitivanjima. Pred sobom imate tri tastera nakon čijeg pritiskanja možete dobiji $10, $10.000, ili blagi elektro-šok. Imate samo jedan pokušaj i ne znate šta koji taster radi. Uz to, učešće je potpuno potpuno dobrovoljno: niko vas ne tera da igrate. Nasumično birate srednji taster; kao nagradu dobijete malo statičkog elektriciteta (scenario 1). Da li ste napravili grešku? Ako pitate nekoga sa strane za mišljenje, da li će oni misliti da ste pogrešili? Šta biste oboje rekli da je umesto peckanja rezultat bio $10 (scenario 2)? Šta da su opcije bile $1.000, $100.000, i elektro-šok dovoljan da prekine rad srca, a da ste svojim izborom dobili najveću sumu (scenario 3)? I na kraju, šta da niste student psihologije već pobunjenički pilot zatvoren na Korusantu?1 Kao deo neke dementne stormtruperske igre možete, prisilnim izborom između troja vrata, dobiti dobru večeru, slobodu, ili laser u čelo. Na žalost, iza vrata koje ste izabrali stoji stražar sa blasterom: dobili ste (laserski) metak (scenario 4). Da li je u bilo kojoj od ovih situacija došlo do greške?

Ex post ocenjivanjem, scenario 1 je velika greška, scenario 2 nešto manja, scenario 3 nije nikakva, a 4 je katastrofalna. Ex ante, prve dve odluke su ispravne: zašto ne biste rizikovali blago peckanje ako možete nešto zaraditi? Sa druge strane, treća odluka je potpuno pogrešna za svakoga ko svoj život vrednuje više od $100.000, jer u takvoj igri ne treba učestvovati ako imate izbora.2 Sa druge strane, u četvrtom scenariju izbor je prisilan i odluke nema, pa se ne može ni diskutovati o njenoj ispravnosti — osim ako zatvoreniku neko sa strane nije došapnuo dodatne informacije o tome šta se krije iza kojih vrata.

Ali, ocenjivanje ovih scenarija ex ante je lako, jer smo veštački stvorili okolnosti, znamo koje su informacije dostupne učesnicima, i znamo ishode i njihovu verovatnoću. Životne odluke imaju nekoliko redova veličine više mogućih ishoda čija je verovatnoća često nepoznata; ocenjivanje nečije lične odluke je skoro pa nemoguće, jer nemamo potpun uvid u informacije koje su imali tokom odlučivanja. Ocenjivanje medicinskih odluka je nešto lakše — broj mogućih bolesti i stanja je ograničen, njihova učestalost je poznata, a informacije koje lekar ima su poznate ako znamo njihovu specijalnost i imamo uvid u karton pacijenta. I na kraju, ocenjivanje državnih odluka u konkretnoj situaciji pandemije kovida je vrlo lako, jer smo svi imali iste informacije, bili u istim okolnostima, i u isto vreme se suočavali se sa nečim potpuno nepoznatim. Ili, kako je indijski ekonomista Sandživ Sanijal lepo rekao u razgovoru sa Talebom:

Kad smo već kod Taleba, i on je imao par razmišljanja o ex ante i ex post greškama u kontekstu pandemije3:

A šta je sa Institutom za Medicinu i njihovom analizom? Prosto rečeno, njihova analiza je smeće, jer su svaki neželjeni ishod ex post nazvali lekarskom greškom. Infekcija centralne linije? Greška. Urinarna infekcija zbog foli katetera? Greška. Pacijent star 80 godina u delirijumu pao iz kreveta? Greška. Da se razumemo, svaka od ovih situacija mogla bi zaista da bude greška, ako je na primer prvom pacijentu centralna linija ostala u vratu nedelju dana duže nego što je trebalo, drugom nije ni trebao urinarni kateter, a treći upao u delirijum jer je stažista čuo par zvižduka na plućima i dao mu mega-dozu steroida da bi lečio nepostojeću hroničnu obstruktivnu bolest pluća.4 Ali postoji puno situacija u kojima su se ti pogrešni ishodi desili uprkos ex ante ispravnom odlučivanju, kada je centralna linija inficirana tokom urgentne intervencije kojom je pacijentu spašen život, kada bez urinarnog katetera pacijent sa neurogenom obstrukcijom ne bi ni mogao da mokri, kada bi alternativa padu iz kreveta bilo vezivanje svih udova za krevet ili davanje haldola koji istovremeno uspavljuje i ubrzava smrt.5

Rad koji ova analiza citira ispravno je napravio razliku između svih neželjenih dejstava i događaja i onih do kojih je došlo usled nemara, i procenio da je oko četvrtina posledica nemara. Izveštaj Instituta, sa druge strane, iako nominalno pravi razliku između ta dva pojma broj od oko 98.000 svih neželjenih događaja iz rada, koji je sam ekstrapolacija iz nasumičnog uzorka u kojem je bilo 1.133 neželjenih događaja i 280 grešaka — za koje opet postoji ograda da je bilo dosta neslaganja u tome šta je greška a šta ne, i da je bilo malo situacija u kojima su se svi istraživači složili da je nešto greška — predstavlja kao 98.000 greški. Put od 280 do 98.000 popločan je lošim pretpostavkama.


  1. Ili, hronološkim rasporedom: Jevrej u Aušvicu, Srbin u Jasenovcu, Bosanac u Omarskoj, Arapin u Gvantanamu, Ujgur u nekom od kampova u Sinđijangu kojem ćemo (kampu) tek saznati ime… 

  2. Ovde stupa na snagu razmatranje o posebnim okolnostima. Šta ako osoba ima neku prionsku bolest, bez ikakvih šansi za izlečenje? Šta ako su na kocki izgubili baš $100.000, čijim će neplaćanjem završiti na dnu reke? 

  3. Koje sam video tek nakon što sam počeo da pišem ovaj tekst, no dobro. 

  4. Ovo poslednje se zaista i desilo. 

  5. Mada, ako ćemo nešto od ova tri uvek nazivati greškom to je padanje, pod uslovom da uvek ima dovoljno medicinskog osoblja koji bi nadzirali pacijente koji su pod visokim rizikom. 

© Miloš Miljković. Napravljeno uz pomoć Pelican-a. Dizajn Giulio Fidente na github-u.