Index ¦ Arhiva ¦ Oznake ¦ RSS > Category: Blog ¦ RSS

Ptice

Lepa stvar sa imanjem dece školskog uzrasta je što možete učiti od njih. D1 (8.9) je tako, između Zelde i Avatara, počela da zanima i ornitologija.

Da ste me pre tri godine pitali koje ptice se najčešće viđaju u Vašingtonu rekao bih bez previše razmišljanja: kao i u svakom velikom gradu, golub i vrabac, uz po kojeg (američkog) crvendaća i dve vrane koje vise na krovu zgrade naspram naše. Ovo, naravno, nije tačno: mom netreniranom oku svaka ptica manja od crvendaća bila je vrabac a svaka veća od njega golub ili vrana. Sa dvogledom u jednoj ruci i priručnikom u drugoj naučili smo da crvendaća, u stvari, ima najviše, zatim evropskih čvoraka1, tek onda vrabaca i golubova, ali i sasvim dovoljno kardinala, plavih šojki2, ptica rugalica, detlića (više od jedne vrste!), dvobojnih senica, beloprskih brgljeza, crvenorepih jastrebova, kućnih zeba, žalosnih grlica, velikih plavih čaplji, ovog čuda kako god da se zove… I sve to na 15 minuta šetnje po kraju.

I onda D1 pita kakve su ptice u Srbiji, i ja — opet bez razmišljanja — kažem da su mnogo manje raznovrsne, i da sam u njenim godinama viđao samo golubove, vrane, i po kojeg vrapca. Ali da li je tako? Jer, sasvim sigurno nisam sa 8-9 godina šetao Jagodinom sa ciljem da upoznam leteću faunu, a i da jesam ne bih znao šta gledam, a i da sam znao ne bih se nakon skoro 30 godina bilo čega od toga sećao, a i da se sećam, pa, koje su šanse da su stvari u Srbiji ostale iste?

Ovo, naravno, ne važi samo za ptice. Pitajte me da uporedim bilo šta u Americi sa Srbijom i problem je isti: poređenje mogu da napravim samo sa Srbijom od pre 10-20 godina, u kontekstu sebe od pre 10-20 godina, i sa dodatnom izmaglicom sećanja preko svega. Bolje poređenje, ali opet nesavršeno, je sa novijim iskustvima ljudi u Srbiji, ali oni nisu ja, a i da jesu, iskustvo nije isto što i izveštaj o iskustvu, a i da jeste, moje shvatanje tog izveštaja nije isto što i sam izveštaj. Zato se trudim da takva poređenja uopšte i ne pravim.

A ako želite kontinuiranu epistemiološku krizu, imajte decu.


  1. Priča o tome kako je evropski čvorak postao tako raširen u Americi je poučna. 

  2. Verovaću Vikipediji da se zaista tako zove, ali će za mene uvek biti blue jay


Priključenija, maj 2021.

Pet epizoda za peti mesec! Ne, nemojte očekivati šest u junu.

  • O lepotama Vašingtona, cikadama i silurijanskoj hipotezi.
  • O produktivnosti i umnom radu.
  • O bitkoinu, jednoj od malobrojnih stvari sa kojima se uopšte ne slažem sa Nebojšom.
  • O prednostima i manama Elona Maska.
  • O virtuelnim i augmentovanim stvarnostima, i promenama koje će dovesti u medicini.

Tviter kao ubica normalnog razgovora

Već neko vreme ne postavljam najbolje tvitove, uglavnom jer već neko vreme na Tviter zalazim samo po potrebi: u nedostatku Fejsbuk profila — izbrisanog pre pet godina, hvala lepo — direktne poruke su jedini način da me me neko polu-formalno kontaktira. A svaka poseta podseti me zašto se držim podalje: na svaki majstorski složeni niz iz koga se nešto može naučiti1 dođe 100 ovakvih poruka:

Ne znam od čega mi ovde glava više eksplodira: citiranog tvita, Srđanove interpretacije, ili dobronamernih odgovora koji daju pogrešna objašnjenja.

Citirani tvit prvi unosi zabunu. Da ponovim tekst:

Is it expensive to have a baby in America?

I don’t know. Let me look at the bill.

The bill:

Tu je zakačena slika nečega što liči na račun, i što je najavljeno kao račun, a u stvari nije račun. U pitanju je EoB (Explanation of Benefits, ili Objašnjenje Povlastica), dokument koji osiguravajuće kuće šalju kao informaciju korisnicima usluga o tome koliko zdravstvene ustanove traže para od osiguranja, koliko je osiguranje spremno da im plati, i koliko od toga osiguravajuća kuća misli da će zdravstvena ustanova naplatiti korisniku.

Ova Rub Goldberg mašina je loša i dovodi do baloniranja troškova i zamagljivanja pravog stanja stvari, naročito ako i kada dođe do neke greške u unosu. Kada sam prvo došao u Ameriku nisam znao ništa o sistemu koji je Skot Adams, crtač Dilberta, ispravno nazvao zbunjopol2 koji nema nikakve veze sa slobodnim tržištem i kapitalizom, a svakakve sa sposobnošću velikih kompanija da vešto upotrebe državnu regulativu za zbunjivanje korisnika i suzbijanje konkurencije.3

Ali, ništa od toga ne menja činjenicu da EoB nije račun, i što velikim slovima na koverti i u zaglavlju svakog EoB piše da ovo nije račun. Što nije sprečilo tviteraše da daju svoj komentar o propaloj Americi, propaloj Srbiji, propalom kapitalizmu, ili uslugama koje za taj novac možete dobiti u nekoj od zemalja Evropske Unije. I tu dolazimo do dva razloga zašto je Tviter Generalno Loša Stvar Po Kulturu i Civilizaciju: negativna informativna vrednost i promocija zlonamerne komunikacije.

Prvo, ovakav sadržaj ne da je informativno bezvredan, već vas čini pogrešno informisanim: ima negativnu informativnu vrednost. Ne želim da ulazim u motive iza postavljanja očigledne neistine na Tviter (svesna obmana, nemar, neznanje, ili nešto deseto) niti u to koji procenat tekstova na Tviteru takav. Bitno je da postoji, i da svojim postojanjem truje ostale sadržaje. Analogija sa mešanjem sladoleda i fekalija u različitim proporcijama je odgovarajuća: koliko god izmeta da umešate u sladoled rezultat će uvek biti nebezbedan za ljudsku upotrebu.

Drugo, Tviter algoritam obožava činjenicu da sam video tvit sa početka i da imam mišljenje o njemu, jer to povećava šansu da ću odgovoriti, a možda i započeti dijalog ako ne sa prvobitnim autorom onda bar sa nekim od usputnih posmatrača. Ja mislim da sam u pravu jer su informacije date u tekstu pogrešne, posmatrač će možda misliti da je u pravu jer, iako sadržaj možda nije najprecizniji, sentiment je ispravan i treba se sa njime složiti. Svako misli da je ona druga strana nerazumna, replika na repliku, tvit na tvit, i metrike koje Tviter pokazuje svojim deoničarima rastu li rastu.

Eto boljeg primera zala kapitalizma za kolegu Srđana: monetizacija gneva. Ali kada bi Tviter bio takvo kapitalističko zlo onda ga pravi komunisti ne bi koristili, ne?


  1. Uvek je u pitanju niz, i to niz u koji je neko uložio puno vremena. Takoreći iscepkani blog članak za ljude koji nemaju blog. Taj podatak zavređuje zasebni tekst, ali hajde da razmislimo malo ovde u fusnoti: ako su najbolje stvari na Tviteru, mediju koji je napravljen za brzo postavljanje kratkih poruka, u stvari dugački tekstovi pažljivo napisani, čemu onda služi Tviter? 

  2. Confusopoly, reč u početku stvorena da opiše operatere mobilne telefonije, a kasnije i američko zdravstvo

  3. Za bolje objašnjenje toga zašto američko zdravstvo ne funkcioniše po principu slobodnog tržišta preporučujem da preslušate EconTalk podkast, naročito ovu epizodu, i da pročitate ovaj (zaključani) tekst Slaviše Tasića koji se nadovezuje na ovaj njegov tvit


Priključenija, april 2021.

Četiri nove epizode za četvrti mesec:

  • O odlaganju zadovoljstva.
  • O Los Anđelesu i opasnostima kopanja rupa u pesku.
  • O novim načinima razmene naučnih saznanja.

O priči i pričanju

Religiju i mitove smislili su roditelji kao odgovor na dečja pitanja o rođenju i smrti. Priče o mehanizmima dejstva lekova smislili su lekari kao odgovor na pitanja pacijenata o njihovoj delotvornosti.

Karikiram, ali ne previše. “Kako znate da će ova terapija funkcionisati?” je često pitanje. Vremenom stekete dovoljno znanja, iskustva i samopouzdanja da kažete “Ne znam da će funkcionisati kod Vas, ali…” i navedete podatke iz kliničkih studija “…od 100 ljudi koji su dobili ovu kombinaciju, kod oko 30 su se tumori smanjili ili potpuno nestali, a kod desetak su nestali i nisu se vratili duže od dve godine. Na žalost, ne znamo unapred ko će odgovoriti a ko neće, tako da u Vašem konkretnom slučaju ne mogu biti precizniji”.

Uslov da ispratite ovakav scenario je da znate te podatke. Ali, ars longa, vita brevis, ako je broj terapija koje dajete veliki (jer niste usko specijalizovani na par veoma retkih bolesti već ste lekar opšte prakse, ili opšti onkolog), i/ili ste tek izašli sa fakulteta, odgovor će verovatno biti drugačiji. “Zašto ste mi dali ovaj lek?”, pita neko kome ste upravo propisali statin za primarnu prevenciju. U zavisnosti od toga koga imate pred sobom (pušač sa dijabetesom tip 2 star 70 godina, žena u menopauzi od 55, ili maratonac star 65) važili bi različiti brojevi, pod uslovom da uopšte postoji studija koja bi pokrila pacijenta pred vama. Ali, išli ste na Medicinski Fakultet i položili Farmakologiju sa Toksikologijom i imate spreman odgovor koji pokriva svaki scenario: “Zato što statini smanjuju nivo masti i lošeg holesterola u krvi i tako sprečavaju zakrčenje krvnih sudova.” Svako zna da je zakrčenje loše, ono što sprečava zakrčenje mora biti dobro. Pacijent zadovoljno izlazi iz ordinacije sa receptom u džepu i slikom čistih i blistavih, nezakrčenih cevi u glavi. Zadovoljno ste i Vi jer ste sve lepo objasnili.1

U čemu je problem?

Problem je u tome što priče koje sebi i pacijentima pričamo o tome kako većina lekova deluje — onome što ponekada zovemo biouverljivost2 — imaju minimalne veze sa stvarnošću. Uzmimo statine: ljudi koji imaju povišene trigliceride i LDL (“loš”) holesterol češće oboljevaju od kardiovaskularnih bolesti. Statini snižavaju nivo LDL holesterola i triglicerida kod ljudi koji ih redovno piju, a uz to još i produžavaju život ljudima koji već imaju bolest koronarnih sudova. “Statini produžavaju život zato što snižavaju holesterol koji je odgovoran za kardiovaskularne bolesti” prosto klizi sa jezika, ali ova uzročno-posledična veza je pretpostavka, zasnovana na tri činjenice koje su možda samo tangencijalno povezane. Jer, postoji i alternativno objašnjenje: statini su (možda) inhibitori proteina koji imaju ulogu u fibrozi miokarda nakon srčanog udara, i smanjenje smrtnosti terapijom statinima (možda) ima više veze sa njihovom ulogom u remodelovanju srčanog mišića nakon povrede nego sa smanjenjem masnoća u krvi. Možda.

Neželjena dejstva dodatno komplikuju našu lepu priču, sve i da je smanjenje masnoća u krvi direktno korisno, a ne samo epifenomen nekog drugog mehanizma. Jer, statini mogu povećati nivo glukoze u krvi — kod veoma, veoma malog broja ljudi dovoljno da dobiju dijabetes tip 2 koji sam po sebi povećava rizik od kardiovaskularnih oboljenja. Ako je rizik od tih bolesti već bio nizak i pre uzimanja statina, kao što može biti kod zdravih žena nepušača koje su tek ušle u menopauzu, neto efekat terapije može biti negativan. Zbunjeni? I ja sam! Srećom nisam kardiolog ni endokrinolog, ali polako zalazim u godine kada ću i sam morati da brinem o tome ima li smisla da uzimam statine.3

Još bolji primer su lidokain i drugi antiaritmici, koji su pre dvadesetak godina bili ključni deo terapije akutnog infarkta miokarda, iliti srčanog udara. Čest uzrok smrti kod ljudi koji prežive ozbiljan infarkt je ventrikularna fibrilacija. Ako antiaritmici mogu da preduprede aritmije i smrtnost će biti manja, mislili su doktori stari i svakome preventivno davali lidokain… dok nekoliko randomiziranih kliničkih studija nije pokazalo da grupe lečene lidokainom mogu imati veću smrtnost od kontrolnih: lidokain sprečava jednu vrstu aritmija, ali izaziva mnoge druge od kojih su pacijenti umirali. Za pričanje dobre, kratke, i lako razumljive priče potrebno je izostaviti neke detalje, a neki od tih detalja mogu biti presudni za konačni ishod.

Ako tu ima neke lekcije to je ova: biologija i medicina su suviše komplikovane, sa previše nepoznatih nepoznati, da bismo se u donošenju odluka vodili nedopečenim pričama o mogućim mehanizmima dejstva. Sa druge strane, farmaceutske kuće obožavaju biouverljivost, jer skromne rezultate mogu prikriti uzbudljivim poluistinitim tvrdnjama.4 Ono što sigurno znamo o koristi i štetnosti neke intervencije znamo samo iz kliničkih studija, po mogućstvu randomiziranih i kontrolisanih.5 Ako ste lekar: pratite studije, ne dnevne novine ili putujuće farmaceutske trgovce. Ako ste pacijent, pitajte svog lekara o kliničkim studijama i njihovom sopstvenom iskustvu; ne prihvatajte priče o biouverljivosti.

Ovaj način gledanja na medicinu i nauku je bitniji nego ikad, jer je pričanje priča postalo oružje za širenje dezinformacija, nekada o delotvornosti hidroksihlorokvina i ivermektina, sada o štetnosti vakcina. Tekst sa hrvatskog Fejsbuka iz prethodnog linka, koji u trenutku kada ovo pišem ima 5.4 hiljada lajkova, 3.6 hiljada deljenja i hiljadu komentara, je tipičan primer mešavine istina, poluistina i laži spojenih dobrom dozom biouverljivih pretpostavki. Nije potrebno veliko poznavanje molekularne biologije ili imunologije da se ova priča izbuši kao rešeto, i kao takva je mnogo manje kvalitetna od većine priča o mehanizmima dejstva lekova. Ali to je u redu sa stanovišta onoga ko je širi, jer ni ciljna publika nije toliko probirljiva kao neki (na žalost, ne svi) lekari!

Tu je, valjda, i druga lekcija. Borite se protiv postupaka za koje znate da su loši čak i ako — naročito ako — ih koristi “vaša” strana. Nedopečene biouverljive priče je medicina ne samo tolerisala, već i slavila i nagrađivala Nobelovom nagradom. Kao mnoge druge greške, i ova je sa pandemijom došla na naplatu.


  1. Ovo je svakako čest scenario u Americi. Ne sećam se iz vremena stažiranja da su lekari u Srbiji previše pričali sa pacijentima o lekovima koje im propisuju, njihovoj svrsi i neželjenim dejstvima — osim onog prisnog i lakonskog “Ovo ti je za mast, baba” — ali pretpostavljam da i oni dobijaju pitanja od prijatelja i rodbine na koja moraju dati opširniji odgovor. 

  2. Tačnije, termin na engleskom je biological plausibility ili kraće bioplausibility. Pošto pretraga na srpskom nije dala nikakve rezultate pretpostavljam da niko sem mene nije tu stvar nazvao biouverljivost, ali neko mora da počne. 

  3. Cela debata o statinima je stara i nedovršena, ali sigurno je bar da ih ne treba stavljati u vodu za piće

  4. Selineksor je lek nedavno odobren u Americi za terapiju multiplog mijeloma i B-ćelijskog limfoma, uprkos mnogim neželjenim dejstvima i bez dokaza da produžava život ljudi koji ga uzimaju. U trenutku kada ovo pišem na zvaničnom sajtu tog leka velikim slovima piše (na engleskom) “Obnovite svojim pacijentima njihovu sopstvenu odbranu od raka. XPOVIO (zaštićeno ime) je prvi i jedini XPO1 inhibitor koji pomaže obnavljanju sopstvenih tumor-supresivnih mehanizama tela u borbi protiv multiplog mijeloma još u prvom relapsu”. Tu je i 46% povećanje jedne surogat mere kao klinički bitno dejstvo, ali ne spominju da je kontrolna grupa primila nestandardnu i nedovoljnu terapiju (v. komentar o detaljima kliničkih studija u sledećoj fusnoti). 

  5. Na žalost, nisu ni randomizirane kontrolisane studije savršene: đavo je u detaljima, a protokoli imaju dovoljno detalja koji svesno ili nesvesno mogu pogurati ishod ka željenom rezultatu. Srećom, ti detalji su obično javno dostupni (osim kad nisu). Svrha laboratorijskih istraživanja molekularnih mehanizama je u pronalaženju novih terapija i usavršavanju postojećih, ali ništa od onog što naučimo u laboratoriji ne može zameniti klinička ispitivanja. 


O greškama

Grešiti je ljudski”, počinje naslov sada već preko 20 godina starog izveštaja ameriškog Instituta za Medicinu koji je prvi došao do broja od 98.000 ljudi koji svake godine umre u Americi zbog lekarskih grešaka. Taj broj je besmislen, nedokaziv i zasnovan na pogrešnim pretpostavkama, i dugo sam se pitao kako su ozbiljni ljudi kakvi moraju biti članovi Instituta tako ozbiljnog imena mogli ozbiljno da iznesu takvu brojku u tako ozbiljnom tekstu.

Onda su došla reminisciranja o godišnjici početka pandemije i razgovori sa prijateljima i poznanicima o koristi od strogih zatvaranja. Tokom tih razgovora sam shvatio (u svojoj 37-oj godini, ali bolje ikad nego nikad) da nemamo svi istu definiciju greške, bar kada su u pitanju ljudski postupci. Naime, meni je logično bilo da se, kada pričamo o tome da li je odluka bila pogrešna ili ne, ocenjuje njena ex ante ispravnost. Ali to je teško pitanje za koje je potrebno analitičko razmišljanje o okolnostima u kojima se odluka donosi, informacijama dostupnim u trenutku donošenja odluke, mogućim ishodima i njihovoj verovatnoći. Kanjemanov i Tverskijev Sistem 1 teška pitanja menja lakšim — u ovom slučaju, koliko smo ex post zadovoljni konkretnim ishodom neke odluke? Takvim rezonovanjem, odluka čijim smo ishodom zadovoljni ne može biti pogrešna, a ispravna odluka ne može imati loš ishod: igranje ruskog ruleta je dobro dokle god pobeđujete, ali je roditelj koji skače u nabujalu reku da bi spasio dete pogrešio ako ih oboje odnese bujica.

Pošto gornje dve situacije imaju i dodatne etičko-moralne dileme, evo nekoliko kontrolisanih eksperimenata sa poznatim pravilima. Recimo da ste student psihologije koji želi da zaradi nešto para sa strane učešćem u ispitivanjima. Pred sobom imate tri tastera nakon čijeg pritiskanja možete dobiji $10, $10.000, ili blagi elektro-šok. Imate samo jedan pokušaj i ne znate šta koji taster radi. Uz to, učešće je potpuno potpuno dobrovoljno: niko vas ne tera da igrate. Nasumično birate srednji taster; kao nagradu dobijete malo statičkog elektriciteta (scenario 1). Da li ste napravili grešku? Ako pitate nekoga sa strane za mišljenje, da li će oni misliti da ste pogrešili? Šta biste oboje rekli da je umesto peckanja rezultat bio $10 (scenario 2)? Šta da su opcije bile $1.000, $100.000, i elektro-šok dovoljan da prekine rad srca, a da ste svojim izborom dobili najveću sumu (scenario 3)? I na kraju, šta da niste student psihologije već pobunjenički pilot zatvoren na Korusantu?1 Kao deo neke dementne stormtruperske igre možete, prisilnim izborom između troja vrata, dobiti dobru večeru, slobodu, ili laser u čelo. Na žalost, iza vrata koje ste izabrali stoji stražar sa blasterom: dobili ste (laserski) metak (scenario 4). Da li je u bilo kojoj od ovih situacija došlo do greške?

Ex post ocenjivanjem, scenario 1 je velika greška, scenario 2 nešto manja, scenario 3 nije nikakva, a 4 je katastrofalna. Ex ante, prve dve odluke su ispravne: zašto ne biste rizikovali blago peckanje ako možete nešto zaraditi? Sa druge strane, treća odluka je potpuno pogrešna za svakoga ko svoj život vrednuje više od $100.000, jer u takvoj igri ne treba učestvovati ako imate izbora.2 Sa druge strane, u četvrtom scenariju izbor je prisilan i odluke nema, pa se ne može ni diskutovati o njenoj ispravnosti — osim ako zatvoreniku neko sa strane nije došapnuo dodatne informacije o tome šta se krije iza kojih vrata.

Ali, ocenjivanje ovih scenarija ex ante je lako, jer smo veštački stvorili okolnosti, znamo koje su informacije dostupne učesnicima, i znamo ishode i njihovu verovatnoću. Životne odluke imaju nekoliko redova veličine više mogućih ishoda čija je verovatnoća često nepoznata; ocenjivanje nečije lične odluke je skoro pa nemoguće, jer nemamo potpun uvid u informacije koje su imali tokom odlučivanja. Ocenjivanje medicinskih odluka je nešto lakše — broj mogućih bolesti i stanja je ograničen, njihova učestalost je poznata, a informacije koje lekar ima su poznate ako znamo njihovu specijalnost i imamo uvid u karton pacijenta. I na kraju, ocenjivanje državnih odluka u konkretnoj situaciji pandemije kovida je vrlo lako, jer smo svi imali iste informacije, bili u istim okolnostima, i u isto vreme se suočavali se sa nečim potpuno nepoznatim. Ili, kako je indijski ekonomista Sandživ Sanijal lepo rekao u razgovoru sa Talebom:

Kad smo već kod Taleba, i on je imao par razmišljanja o ex ante i ex post greškama u kontekstu pandemije3:

A šta je sa Institutom za Medicinu i njihovom analizom? Prosto rečeno, njihova analiza je smeće, jer su svaki neželjeni ishod ex post nazvali lekarskom greškom. Infekcija centralne linije? Greška. Urinarna infekcija zbog foli katetera? Greška. Pacijent star 80 godina u delirijumu pao iz kreveta? Greška. Da se razumemo, svaka od ovih situacija mogla bi zaista da bude greška, ako je na primer prvom pacijentu centralna linija ostala u vratu nedelju dana duže nego što je trebalo, drugom nije ni trebao urinarni kateter, a treći upao u delirijum jer je stažista čuo par zvižduka na plućima i dao mu mega-dozu steroida da bi lečio nepostojeću hroničnu obstruktivnu bolest pluća.4 Ali postoji puno situacija u kojima su se ti pogrešni ishodi desili uprkos ex ante ispravnom odlučivanju, kada je centralna linija inficirana tokom urgentne intervencije kojom je pacijentu spašen život, kada bez urinarnog katetera pacijent sa neurogenom obstrukcijom ne bi ni mogao da mokri, kada bi alternativa padu iz kreveta bilo vezivanje svih udova za krevet ili davanje haldola koji istovremeno uspavljuje i ubrzava smrt.5

Rad koji ova analiza citira ispravno je napravio razliku između svih neželjenih dejstava i događaja i onih do kojih je došlo usled nemara, i procenio da je oko četvrtina posledica nemara. Izveštaj Instituta, sa druge strane, iako nominalno pravi razliku između ta dva pojma broj od oko 98.000 svih neželjenih događaja iz rada, koji je sam ekstrapolacija iz nasumičnog uzorka u kojem je bilo 1.133 neželjenih događaja i 280 grešaka — za koje opet postoji ograda da je bilo dosta neslaganja u tome šta je greška a šta ne, i da je bilo malo situacija u kojima su se svi istraživači složili da je nešto greška — predstavlja kao 98.000 greški. Put od 280 do 98.000 popločan je lošim pretpostavkama.


  1. Ili, hronološkim rasporedom: Jevrej u Aušvicu, Srbin u Jasenovcu, Bosanac u Omarskoj, Arapin u Gvantanamu, Ujgur u nekom od kampova u Sinđijangu kojem ćemo (kampu) tek saznati ime… 

  2. Ovde stupa na snagu razmatranje o posebnim okolnostima. Šta ako osoba ima neku prionsku bolest, bez ikakvih šansi za izlečenje? Šta ako su na kocki izgubili baš $100.000, čijim će neplaćanjem završiti na dnu reke? 

  3. Koje sam video tek nakon što sam počeo da pišem ovaj tekst, no dobro. 

  4. Ovo poslednje se zaista i desilo. 

  5. Mada, ako ćemo nešto od ova tri uvek nazivati greškom to je padanje, pod uslovom da uvek ima dovoljno medicinskog osoblja koji bi nadzirali pacijente koji su pod visokim rizikom. 


Priključenija, mart 2021.

Još jedan mesec, još četiri epizode najboljeg amaterskog podkesta na srpskom jeziku snimanog u Vašingtonu.

Zašto se (ne) treba plašiti veštačke inteligencije:

Zašto (ne) treba verovati nekim teorijama zavere:

Zašto Nebojša i ja (ni)smo bili u pravu u martu 2020-e:

Zašto (ne) treba voleti brutalizam:


Kad nema dokaza

Mart 2020:

SZO: Maske trebaju samo bolesnima i zdravstvenim radnicima:

Direktor SZO za vanredne situacije Majkl Rajan navodi da nošenje maski za lice, u slučaju njihovog nepravilnog korištenja, može nanijeti više štete nego koristi.

Nema konkretnog dokaza koji bi ukazivao da masovno nošenje maski donosi bilo kakvu korist. Zapravo, postoje izvjesni dokazi koji nagovještavaju suprotno”, navodi Rajan, a prenosi Si-En-En.

Mart 2021:

Veći deo Evrope stopirao vakcinaciju oksfordskom vakcinom: I Španija prestaje da koristi “Astra zeneku” dve nedelje:

SZO: Do sada nema dokaza

Svetska zdravstvena organizacija (SZO) saopštila je danas da njen savetodavni odbor analizira izveštaje vezane za vakcinu AstraZeneka protiv kovid-19, ali da do sada nema dokaza da su neki zdravstveni incidenti prouzrokovani tom vakcinom.

  • Čim SZO stekne potpuni uvid u događaje, svoje nalaze i bilo kakve izmene trenutnih preporuka biće odmah saopštene javnosti - izjavio je portparol SZO Kristijan Lindmajer u odgovoru Rojtersu.

Nijedna ljudska tvorevina nije savršena, pa ni jezik. Uzmite gornji primer: dve osobe iz iste organizacije govore o nepostojanju dokaza u razmaku od godinu dana na skoro identičan način, ali je situacija između maski i vakcina različita na dva bitna načina.

Prvo, dokaza može da nema zato što ih nismo ni tražili, ili zato što jesmo ali ih nismo našli, sa gradacijom u intenzitetu potrage od “pitali smo ljude na ulici” do “obavili smo randomiziranu studiju”. Nije bilo konkretnih dokaza za nošenje maski u slučaju epidemije SARS-CoV-2 zato što je u martu 2020. bilo jako malo dokaza za bilo šta vezano za maske i viruse generalno, a naročito ne za SARS-CoV-2 koji se tek pojavio. To nije čudno: za mnogo (previše!) stvari koje još uvek radimo u medicini studija nema, a ako ih i ima obično su na malom uzorku i problematične metodologije. Ovo naročito važi za stare lekove, metode, postupke koji su dovoljno uvreženi i dovoljno jeftini da nikome ne bi ni palo na pamet da ih testira, a i da hoće teško da bi takvu studiju neko finansirao. Izjava da “za nešto nema dokaza” u tim situacijama je gora od beskorisne, jer je neko može pogrešno protumačiti kao dokaz za suprotnu tvrdnju (v. prvu izjavu SZO gore).

Uporedite ovo sa vakcinama, koje su 1) prošle randomizirane studije, i 2) do trenutka kada je počela panika oko AZ vakcine i krvnih ugrušaka već data milionima ljudi u Ujedinjenom Kraljevstvu, koje ima jedinstveni zdravstveni sistem sposoban da pronađi i slabašan signal blago povećanog rizika. Svaki kontraš na kugli zemaljskoj zna da nepostojanje dokaza nije dokaz o nepostojanju, ali nekoliko randomiziranih studija sa desetinama hiljada učesnika praćene davanjem doza milionima ljudi bez dokaza da postoje ozbiljna i česta neželjena dejstva koja bi poništila korist koju vakcinisanje pruža… pa, više od toga teško da bi bilo ko razuman mogao da traži.

Druga, bitnija ali manje očigledna razlika je stvar posledica. Hajde da postupimo prema preporukama SZO 2020. i ne nosimo maske (što mnogi u početku i jesu) a ispostavi se da SZO nije bila u pravu (kao što i nije): kolika je šteta? Pa, šteta je kao i u svakoj zaraznoj bolesti eksponencijalna, jer će svaki “promašaj” — osoba koja nije nosila masku i postala zaražena — povećati šansu da će drugi koji ne nose maske biti zaraženi. I eto eskplozivnog rasta broja zaraženih. Uporedite to sa ovogodišnjom izjavom SZO. Šteta u slučaju da SZO greši po pitanju bezbednosti vakcine je linearna: moj tromb, rak, treće oko ili sposobnost telekineze koje dobijem zbog vakcinacije neće povećati ničiji drugi rizik da ih dobiju, jer nijedno od tih stanja, koliko znam, nije zarazno. Ili, kao što je Taleb sažetije formulisao:

Za medicinu kažu da je i umetnost i nauka. Veliki deo umetnosti medicine je u mutnom području nedovoljnih dokaza i nepoznatih rizika. U slučaju maski dokazi nisu sjajni ali su rizici poznati i jasni. U slučaju vakcina dokaza ima više nego dovoljno, a rizici su ako ne baš potpuno definisani (jer tek sledi definisanje dugoročnih efekata, ako ih ima) onda bar linearni. Umetnost je to objasniti.


Priključenija, februar 2021.

Svaka od februarskih epizoda bila je reaktivna.

Reakcija na $GME:1

Reakcija na Framing Britney Spears:

Reakcija na eseje o kritičkom razmišljanju i pisanju o kontraverznim temama:

Reakcija na sneg u Teksasu:

Mart će, nadam se, imati i neke trajnije teme.


  1. Inače, autor ovog bloga Slaviša Tasić ima bilten/Substack na koji se vredi pretplatiti. 


Kako je kovid pojeo Srbiju

0

Kao što su pametniji i iskusniji od mene primetili, pandemija kovida1 nije toliko suštinski promenila svet koliko je ubrzala ono što bi se ionako desilo (paradoksalno za situaciju u kojoj je avio saobraćaj spao na nivo od pre 35 godina). Rastući jaz između bogatih i siromašnih, konflikt između Kine i Amerike, marginalizacija Evropske Unije, sve češći rad od kuće, još jedan mehur na berzama, uspeh novih biotehnoloških firmi… sve bi se to verovatno desilo i bez kovida, ali ne tako brzo i sigurno ne u isto vreme.

Ostaviću sociolozima, politikolozima i ekonomistima da primene ovaj mentalni model na Srbiju, i ustanove koji su to već započeti procesi ubrzani i sabijeni u jednu godinu. Od tog “zašto” više me interesuje “šta” i “kako”. Kako se Srbija spremila za pandemiju? Šta su govorili a šta radili državni i paradržavni organi, i kako su ih građani i građanke slušali? Kako je Srbija, sa manje razvijenim unutrašnjim i međunarodnim saobraćajem, manje poroznim granicama, i u jednom trenutku najstrožim merama zabrane kretanja u Evropi uspela da bude jedna od retkih zemalja sa četiri umesto dva ili tri jasna talasa zaraze i ogromnim brojem zaraženih i umrlih zdravstvenih radnika? Šta je to pošlo naopako?2

I: Ignorisanje

Ovo su bile informacije dostupne svakome sa pristupom internet 26. februara 2020. godine: bolest slična SARS-u izazvana novim respiratornim virusom naterala je vlasti u Kini da potpuno zatvore višemilionski grad, prekinu međugradski saobraćaj, i izgrade nekoliko novih bolnica u roku od dve nedelje. U isto vreme iz severne Italije stižu vesti o naglom rastu broja obolelih sa jednog na stotine za manje od nedelju dana. Ubrzo će iz najbogatijeg dela zemlje sa jednim od najrazvijenih zdravstvenih sistema u Evropi doći snimci punih odeljenja intenzivne nege, uplakanih lekara, i stranice za stranicom čitulja u lokalnim novinama.

Osobe koje su prisustvovale i govorile na prvoj srpskoj konferenciji za novinare posvećenoj kovidu nisu, naravno, mogle znati šta čeka severnu Italiju za nekoliko nedelja. Ali su lekari među njima, posebno infektolog i epidemiolog, mogli i morali da razumeju ozbiljnost situacije: Vuhan je bio prva indikacija, a Lombardija potvrda, da se kovid širi eksponencijalno i da zemlje sa mnogo boljim zdravstvom od srpskog imaju problema da ga kontrolišu. Još bitnije su bile poznate nepoznate: Kako se tačno širi? Koliko dugo ostaje na površinama, a koliko u vazduhu? Da li i koliko ozbiljno oboljevaju deca? Da li postoje asimptomatski prenosioci? Koliko dugo oboleli mogu da zaraze druge? — i još mnoga druga vezana za prvenciju i terapiju.

Na sva ta pitanja odgovor će doći za samo nekoliko meseci, a do tada je bilo bitno — imajući u vidu iskustvo iz Vuhana i blizinu prvog evropskog žarišta Srbiji — intenzivno raditi na tome da virus ne uđe u Srbiju i da se, ako je već ušao, spreči njegovo brzo širenje. 26. februar bio je savršen dan za počinjanje masovnog testiranja putnika na granicama (ako ne i potpuno zatvaranje granica) i edukaciju stanovništva o opasnosti koju virus predstavlja, merama koje će možda biti preduzete, i zalihama hrane i lekova koje bi svako morao da napravi u slučaju da, kao u kineskoj provinciji Hubei, kretanje u Srbiji mora biti ograničeno.

Umesto toga, građani Srbije dobili su ovo kao prvi zvanični stav svoje države o novoj bolesti koja se ubrzano širi svetom:

Teško je preceniti štetu koju su ova konferencija za novinare i nastup Branimira Nestorovića naneli potonjim naporima da se pandemija zauzda. Prvi utisci su važni, a prvi utisak koji je vlast ostavila je da ne misli da je virus bilo kakva pretnja, da je takoreći najsmešniji virus na svetu, i da građani ne treba da promene dosadašnje ponašanje i navike niti da se posebno spremaju za ono što ih možda čeka. Istina, pandemija je zbunila mnoge države i prvi refleks nekih zvaničnika bio je ignorisanje pretnje. Uz to, kada su zatvaranja počela da nanose vidnu štetu ekonomijama i budžetima mnogih zemalja njihove vlasti su aktivno negirale opasnost koju pandemija predstavlja. Ali ova konferencija bila je jedinstveni primer ničim izazvanog širenja lažnog osećaja sigurnosti i sedenja na rukama u trenutku kada su se mogli preduzeti konkretni i ne tako drastični koraci da se šteta spreči ili ograniči.

Nastup Nestorovića bio je najupečatljiviji deo konferencije, ali ne i jedini primer organizovanog uljuljkivanja. Predsednik Vučić je, na primer, zamolio građane da ne kupuju brašno i konzerve jer nema potrebe da troše novac, kao i da

„Srbija neće zatvarati granice, zato što nećemo da glumatamo pred našim ljudima. To je najlakši posao koji ne bi doneo ništa“

Što je tačno: u tom trenutku, jedna od stvari koju posao zatvaranja granica ne bi doneo u Srbiju bio je i koronavirus. Pitajte Novi Zeland.

II: Kaskanje

Priča o stvaranju atomske bombe puna je poruka primenljivih na sadašnju situaciju. Očigledno je povlačenje paralela između razvoja vakcina i projekta Menhetn, koji je sudeći po knjizi bio mnogo haotičniji, neefikasniji, i opterećeniji birokratskim razmatranjima nego što sam očekivao. Ali jedna od prvih i meni najupečatljivijih lekcija je ona sa samog početka, o izumitelju nuklearne lančane reakcije Leu Silardu i njegovom begu iz Nemačke nakon požara u Rajhstagu 1933. Naslutivši šta se sprema seo je u voz za Beč kao usputnoj stanici ka Londonu — u pravi čas, jer su već sledećeg dana jevrejski putnici na toj liniji sa švajcarske granice vraćani nazad u nacističku Nemačku. Pouka Leu bila je jasna: nije dovoljno biti u pravu, treba biti i brz. Razlika od jednog dana u kretanju jednog čoveka mogla je iz korena da promeni sudbinu celog sveta.

Srbija nije bila brza. Krajem februara i početkom marta 2020-e godine, ljudi koji će promeniti sudbinu cele zemlje blaženo su prelazili njene granice. Merile su se temperature i delili leci, ali nije bilo obavezne samoizolacije, nije bilo obaveznog testiranja, nije bilo zabrane ulaska osim za one koji su boravili na severu Italije. Ovakav pristup bio je potpuno potpuno pogrešan. Već je 19. februara bilo dokaza da je asimptomatsko prenošenje moguće. Sve i da je učestalost asimptomatskog i presimptomatskog prenošenja bila prenaduvana, računica je jasna: previše testiranja i prerano zatvaranja granica bili bi kratkotrajni problemi sa ograničenim, uglavnom novčanim gubicima. Sa premalo testiranja i nedovoljnom kontrola ulazaka u zemlju gubici su postali nesagledivi, i ne samo ekonomski.

Istina, stroga kontrola granica bila bi u tom trenutku suprotna od preporuka Svetske Zdravstvene Organizacije, ali…

Naravno, nisu sve države odlučile da slepo prate neobavezujuće savete neizabranih zvaničnika jedne međunarodne institucije:

Pametniji od mene su se bavili SZO fijaskom u trenutku dok se dešavao, što pristup srpskih vlasti stavlja u još gore svetlo: ne samo da nisu videli da su saveti SZO zakasneli i suviše blagi za situaciju, već nisu uspeli da primete i kritički razmotre mnoštvo glasova koji su im to govorili.

Ali ni SZO nije mogao biti univerzalni žrtveni jarac. Prvi srpski kovid pacijent već je imao težu kliničku sliku u trenutku dijagnoze, ali nije ispunjavao kriterijume za testiranje, po rečima epidemiologa u Opštoj bolnici u Subotici:

Za prvi slučaj je bilo interesantno to što on nije ispunjavao kriterijume za pi-si-ar testiranje. Ali, skener pluća kod našeg prvog pacijenta je bio toliko karakterističan, da je i na insistiranje kliničara i na moje insistiranje urađeno pi-si-ar testiranje. Tako smo otkrili prvi slučaj”, navodi Krtinićeva.

Da, osoba sa temperaturom, otežanim disanjem, obostranom upalom pluća na rendgenu, i bliskim kontaktom sa potencijalno zaraženim nije ispunjavala kriterijume za testiranje. Ali je u subotičkoj bolnici bar naišla na ljude koji misle svojom glavom.

Ako su članovi paradržavnog Kriznog Štaba umeli da misle svojom glavom, to su vešto krili od nas gledalaca.3 Umesto iskrenosti i otvorenosti informacija dobili smo klasični dupli govor koji je trebalo da prikrije težinu situacije, neznanje govornika, ili oba. Evo primera cipiripi logike iskazane na jednoj od konferencija:

Ovaj i druge bizarne odgovore davala je osoba kojoj ću tek kasnije saznati i zapamtiti ime: Darija Kisić-Tepavčević. Ona, Predrag Kon, pa čak i politički deo Kriznog Štaba su, zbog onoga što je usledilo, postali poznati u određenim krugovima kao veliki pobornici zatvaranja i strogih mera. Ali prvi utisak je važan, a prvi utisak koji su ostavili je nesnalažljivosti maskirane pozivanjem na titulu.4 I stalnog, nepodnošljivog kaskanja za situacijom na terenu:

Negde u to vreme počeo sam da pravim grafikone:

Epidemiolog Kon je koji mesec kasnije priznao da je situacija prikazivana manje ozbiljnom zbog nedostatka testova i zaštitne opreme i time nastavio da krnji svoj kredibilitet.

Ali laganjem se epidemija ne suzbija. Kada je postalo jasno da broj novootkrivenih slučajeva ubrzano raste, da su građani zabrinuti i da se nešto mora preduzeti, donosi se odluka o uvođenju vanrednog stanja. Naravno, ni to nije moglo bez kašnjenja:

III: Preterivanje

Vanredno stanje u Srbiji počelo je kao i većina stvari vezanih za kovid do tada: skromno i neadekvatno. Škole i granice bile su zatvorene, ali ne i kafići. Kriterijumi za testiranje i dalje su bili pogrešni. Broj slučajeva je i dalje rastao, uprkos insistiranjima eminentnog epidemiologa da su mere uspešne:

A onda su došli kineski stručnjaci i rekli da su postojeće mere sjajne. Da bi zatim preporučili potpunu promenu strategije koja je, sudeći po potonjim izjavama nadležnih, uključivala i zastrašivanje:

Vučić je odbacio predlog Saveza za Srbiju da se penzionerima dozvoli šetnja od 18 do 19 časova i poručio najstarijima da nipošto ne izlaze iz svojih domova.

„Ukoliko poslušate takve predloge neće nam biti dovoljno kompletno novo groblje na Bežanijskoj kosi, Lešće, Novo groblje, ni Centralno groblje. Sva groblja će biti mala da prime sve nas ako slušate tuđe predloge, ja vas molim da slušate svoju državu“, rekao je predsednik Srbije.

Neke od mera imale su više smisla od drugih. Neverovatno brza organizacija učenja na daljinu, koliko god u nekim trenucima nespretno izgledala, bila je trijumf.5. Sa druge strane, apsolutna zabrana kretanja u zemlji bez razvijene kućne dostave namirnica bila je bizarna6, kao i skraćenje radnog vremena samouslugama koje je samo osiguralo da će što više ljudi koji ionako treba da obave kupovinu (jer im je, da podsetim, rečeno da ne treba da prave zalihe!) biti u isto vreme upakovano u zatvoreni prostor.

Ipak, u situaciji potpunog gubitka kontrole nad epidemijom i zdravstvenog sistema koji je i pre nje bio pred izdisajem, greška ka strani prestrogih mera nije katastrofalna, naročito kada, prema zvaničnim brojevima7, te mere deluju:

Da budem precizniji, prestroge mere ne bi bile velika greška da su važile za sve:

Ne pratim bejzbol, ali znam da udarač nakon tri promašaja leti iz igre. Prva greška — neshvatanje ozbiljnosti situacije i omalovažavanje nadolazeće pretnje — direktno je dovela do druge: prekomerenu korekciju kursa ka drakonskim zabranama ličnih sloboda koje se selektivno primenjuju. Obe zajedno dovele su do zbunjenosti i sluđenosti građana. Ali treća greška, ona koja vas izbacuje iz igre, bila je istovremeno i najveća i potpuno neiznuđena.

IV: Laganje

Optimizma bez pokrića bilo je oduvek, od dežurnih krivaca:

Nestorović je o 15. junu 2020. godine kao kraju epidemije govorio u jeku vanrednog stanja i pooštrenja mera, kada se za krivnu novoobolelih u najboljem slučaju moglo reći da je zaravnjena. Na žalost, za manje od mesec dana, sa krivom u padu ali sa i dalje velikim brojem novoobolelih, pridružio mu se i “ozbiljniji” član Kriznog Štaba:

U tretku kada je to izgovarao, broj novootkrivenih možda je bio u padu, ali nije bio nula, i svakako je bio veći od onog kada je donešeno vanredno stanje. Ali sa tim brojevima i pokrićem stručnjaka iz Kriznog Štaba, počela su ponovo masovna okupljanja na ovorenom i zatvorenom prostoru, bez distanciranja i nošenja maski, od teniskih turnira i fudbalskih derbija do mnogobrojnih predizbornih skupova8:

A na kraju i izbornih trijumfa:

Iranski scenario” koji prof. Karapandža spominje bilo je masovno širenje kovida među iranskim rukovodstvom. Dan nakon što je postavio ovaj tvit, a šest dana nakon proslave na kojoj je uzeta fotografija saznali smo da je Maja Gojković u bolnici, sa upalom pluća i pozitivnim testom.

Ono što se desilo na izbornoj proslavi SNS-a dešavalo se sasvim sigurno na mnogim proslavama i u mnogim domaćinstvima širom Srbije. (Pre)stroge mere su smanjile širenje koronavirusa ali ga nisu potpuno eliminisale — ostao je tinjajući rezervoar zaraženih. Neopravdano, neodgovorno, prenaglo i preuranjeno popuštanje mera poslužilo je kao savršeno gorivo za kovid, i od relativno stabilne epidemiološke situacije napravilo razulareni požar. Što je najgore:

U Srbiji su od 19. marta do 1. juna 2020. od virusa korona umrla 632 pacijenata, što je za 388 više od zvanično saopštenog broja za taj period, koji iznosi 244 – saznaje BIRN na osnovu uvida u podatke koji su deo zvaničnog državnog informacionog sistema Covid19.

Prema saznanju BIRN-a, broj zaraženih poslednih dana prošle nedelje kretao se između 300 i 340 dnevno, što daleko nadmašuje zvanične podatke od 97 novoobolelih.

U prevodu: ne samo da su zvaničnici lagali kada su govorili da je prema zvaničnim brojevima vreme za ukidanje mera, već su i sami zvanični brojevi bili laž! Ili, malo zapaljivije rečeno:

Ovo nije bilo dolivanje ulja na vatru, već pravljenje eksplozivne smeše kojoj je veoma malo trebalo da raznese sve bilo kakvu nadu o kontroli epidemije. Okidač je bila samo najava ponovnog uvođenja vanrednog stanja, nakon porasta broja novootkrivenih. Eksplozija se desila na ulici.

Sedmog jula 2020-e postalo je jasno da je zbog tri kardinalne greške — početnog ignorisanja, zatim preterivanja, a na kraju i laganja — jedno od najmoćnijih oružja u borbi protiv epidemija u Srbiji postalo neprimenjivo. Ako su građani nekada imali poverenje u Krizni Štab i Predraga Kona, smutne radnje su to poverenje prokockale. Antiprotivnim grupama teoretičara zavera data je municija za (nekada sasvim opravdano!) propitivanje motiva zvaničnika. Dostignuta je, drugim rečima, kritična masa neverujućih i nepoverljivih koji su svojim postupcima obesmišljavali većinu ličnih pokušaja zaštite. Što je najgore: Srbija u tom trenutku još nije ni iskusila potpuno popunjenje zdravstvenih kapaciteta, koji će se kasnije desiti u Novom Pazaru, a zatim i širom zemlje. Najgore je tek sledilo.

V: Epilog

Najgori deo, u stvari, Srbija još preživljava. Spisak poznatih ličnosti koje je odneo kovid je podugačak. Svako ko ima veze sa Srbijom ima prijatelje, poznanike i rodbinu koja je bila teško obolela, možda i umrla. Vakcinisanje je stihijsko i sasvim sigurno neće sprečiti četvrti talas zaražavanja, ako na osnovu izmišljenih brojeva uopšte možemo i pričati o talasima. Da, moglo je biti i gore, da nije bilo nadljudskih napora srpskih lekara i drugih zdravstvenih radnika da se istina sazna. Ali dežurni stručnjaci i dalje šire dezinformacije, Krizni Štab i dalje kaska, zdravstveni sistem je i dalje na ivici raspada.

Dokle?


  1. Gde pod “kovid” mislim na COVID-19. Radi bolje čitljivosti, kroz celi tekst ću koristiti kolokvijalnu verziju za tog tipografskog monstruma. Time nadam se nastavljam sjajnu praksu srpskog jezika da nepristupačnu i preteću skraćenicu za novu infektivnu bolest (AIDS) spusti na ljudski nivo (sida). 

  2. Da odmah raščistimo pitanje moje objektivnosti: nisam ni novinar ni političar ni pravnik već naučni i zdravstveni radnik. Kao takav bio sam — spoiler alert — od skoro samog početka užasnut pristupom srpskih zvaničnika nadolazećoj pretnji, što je dobro dokumentovano na tviteru. Neću skrivati svoj užas i gađenje zarad privida nepristrasnosti. 

  3. Krizni Štab nije glavna tema ovog teksta, ali ne isključujem da će to biti u budućnosti. Naravno, Saga o Kriznom Štabu najviše zaslužuje krivičnu istragu a ne jedan osrednji blog post. 

  4. Više o ovome u mom dopisivanju sa istinomerom 

  5. Pitanje da li je zatvaranje škola na kraju bilo neophodno, i koliko dugo je trebalo da traje, je kompleksno i zavređuje poduži tekst za sebe. Kad se sve sabere, organizacija školstva bila je jedna od svetlijih, ako ne i najsvetlija tačka srpskog odgovora na kovid, sa donekle zakasnelim zatvaranjem ali pravovremenim otvaranjem u trenutku kada je bilo jasno da deca nisu ozbiljno ugrožena niti su glavni prenosioci zaraze, kao i da bi posledice odsustvovanja bile mnogo veće od bilo kakve dobiti u kontroli epidemije. 

  6. Radi poređenja: Vašington, u kome živim, takođe je doneo zabranu kretanja osim u svrhu odlaska na posao, nabavke namirnica, i (ključno) rekreacije — ako se poštuju mere distanciranja i nošenja maski. 

  7. Više o tim brojevima malo niže, a i na ovom blogu

  8. U jednom trenutku sam na brzinu sklopio grafikon koji bi pokazao neke od ovih događaja, bez namere da istražujem uzročno-posledične veze. Zamislite moje iznenađenje kada sam par dana kasnije video svojih ruku delo na Tviter nalogu jedne kablovske televizije, sa sve kriptičnom legendom kojoj bi sigurno posvetio više pažnje da sam znao da će biti tako besomučno iskopirana. 

© Miloš Miljković. Napravljeno uz pomoć Pelican-a. Dizajn Giulio Fidente na github-u.