Index ¦ Arhiva ¦ Oznake ¦ RSS > Category: Blog ¦ RSS

Priključenija, avgust 2021.

Pet epizoda snimljenih u toku puta kroz Ohajo, Zapadnu Virdžiniju i Merilend i objavljenih u obrnutom hronološkom rasporedu. Sistem je bio toliko dobar da planiramo da ga ponovimo čim se ukaže još jedna prilika za neki malo duži put.

  • Epizoda koju smo pretposlednju snimili a prvu pustili bila je o razlozima za pisanje dnevnika, beleški, bloga, i koristi od imanja zvučnog zapisa sopstvenog govora.
  • U poslednjoj epizodi snimljenoj iz auta pokušali smo da zaokružimo priču o mejlu, kalendarima, i ostalim stvarima koje oduzimaju vreme od stvarnog posla.
  • Razlog za put bilo je godišnje okupljanje prijatelja i poznanika sa svih strana Amerike u zabitima Ohaja, a u cilju slavljenja jednog rođendana i igranja puno igara; tako da smo bili primorani da pričamo o igrama.
  • Kao lekari i kornici Apple proizvoda morali smo da špekulišemo o tome šta bi bilo kada bi kompanija ozbiljno počela da se bavi zdravstvom, a šta će se desiti kada —ne ako — firme sa manje skrupula počne da interesuje naše zdravlje.
  • Poslednja objavljena a prva snimljena epizoda sa puta bila je — o putevima u Americi, ljudima koji ih koriste, ali i o tome kako je tehnologija prvo uništila a zatim osnažila male i srednje preduzetnike, zanatlije i radnike.

Kako je zvanična statistika Republike Srbije potkopala pokušaje zvaničnika Republike Srbistan da nas sve naprave ludim

Zvanična Internet stranica Republike Srbije kaže da je do 7. avgusta 2021. od kovida umrlo 7.135 ljudi.1 Ovo je bar tri do četiri puta manje od stvarnog broja direktnih i indirektnih žrtava pandemije, merenog odstupanjem ukupne smrtnosti — broja umrlih bez obzira na uzrok po glavi stanovnika — od proseka za nekoliko godina pre pandemije.

Lako je igrati se uzrokom smrti i tako lažirati broj umrlih od kovida. Pošto su teži oblici bolesti i smrtni ishodi češći kod starih i onih sa hroničnim oboljenjima, smrt se može pripisati karcinomu, srčanoj ili bubrežnoj insuficijenciji, prethodnom šlogu, ili čemu već. U prvim talasima epidemije, kada testovi nisu bili široko dostupni, nezgodne istine su se lako mogle izbeći i nedovoljnim testiranjem. Srbija je dobar ali svakako ne i jedini primer ovakvih igrarija,2 što predstavlja problem: kako proceniti konačni ishod ove pandemije i spremiti se za sledeću ako veliki broj zemalja manipuliše brojevima u istom, silaznom smeru?

Srećom, u mirnodopskim uslovima teško je potpuno sakriti mrtve. Ako ništa drugo, članovi porodice tražiće umrlicu, što podrazumeva zvanični upis u matični knjigu umrlih, što dalje podrazumeva periodično sabiranje i prijavljivanje, što u Srbiji radi Zavod za statistiku. Tu dobijamo prvi zanimljiv podatak:

Број умрлих у Републици Србији у периоду јануар-јун 2021. године износио је 65 817 и, у односу на исти период претходне године, када је број умрлих био 51 569, бележи се раст од 14 248 или за 27,6%.3

Skoro petnaest hiljada više umrlih samo u prvoj polovini godine je ogromno odstupanje. Za poređenje, raspon broja umrlih od 2011. do 2019. godine je samo 3.422 — od 100.300 umrlih u 2013. do 103.722 umrlih u 2017. Sve ostale godine padale su negde između, sve do 2020. kada je prijavljeno 116.850 mrtvih — 13.128 više od do tada najvećeg broja. ZSS, naravno, ne zalazi u objašnjavanje ove statističke anomalije, ali odgovor je očigledan: ovo su direktne i indirektne žrtve kovida. Za staru zemlju sa već negativnim prirodnim priraštajem u kojoj se prošle godine rodilo oko 62.000 beba, SARS-CoV-2 bio je i još uvek jeste katastrofa. Oni koji su svojim amaterskim vođenjem protivepidemijskih mera doveli do ovako katastrofalnog ishoda predsedavaju istrebljenjem sopstvene zemlje i naroda.

To nije sve. Dvojici naučnika nije bilo mrsko da redovno prolaze kroz zvanične statističke podatke o ukupnoj smrtnosti za 103 zemlje koje takve podatke objavljuju, i učine ih dostupnim svakome. Nedavno su objavili rad u kome porede ove zemlje i — iznenađenje — Srbija je četvrta po višku smrtnosti sa 400 više umrlih na 100.000 stanovnika od početka 2020. do sredine 2021. godine, iza Perua (590/100.000), Bugarske (460/100.000) i Severne Makedonije (420/100.000). Meksiko je prvi sledeći (360/100.000) dok su najbliže komšije i dalje u top 20, ali po brojevima ipak bolje od Srbije: 15. BiH (270/100.000), 19. CG (230/100.000), 20. Hrvatska (210/100.000). “Katastrofalna” Amerika je na 24. mestu (190/100.000, više nego duplo manje od Srbije).

Ovakav način računanja ishoda je ispravan, ali umanjuje efekat pandemije u zemljama čije je stanovništvo mlađe: Kosovo je na 33. mestu sa 150 više umrlih na 100.000 stanovnika, ali to predstavlja uvećanje od 30% u odnosu na prosek od 2015-2019. što je nešto više od uvećanja u Srbiji (27%). To je slaba uteha: zemlje sa starim stanovništvom trebalo je bolje da se spreme, dok su Afričke i zemlje jugoistočne Azije mogle, bar do pojave delta varijante, da budu opuštenije jer su imale mlađe i zdravije stanovništvo.

Srbija nije u top 10 samo po višku umrlih na 100.000. Još jedna zanimljiva statistika objavljena u radu je odnos viška umrlih od svih uzroka i zvanično umrlih od kovida u 2020-oj: iliti, koliko puta su zvaničnici umanjili broj žrtava u svojim redovnim saopštenjima. Srbija je sa odnosom 4,0 na osmom mestu, iza Tadžikistana (100,0 — ne, nije greška, 100 puta), Uzbekistana (31,5), Azerbejdžana (5,6), Kazahstana (5,3), Kirgistana (4,9), Rusije (4,5), i Albanije (4,2). Zlatno društvo!4

Rad potvrđuje i već poznati odgovor na Švedsko pitanje: višak smrtnosti u Švedskoj je mali u poređenju sa Srbijom (190/100.000), ali razočaravajući ako znamo kako su prošle ostale zemlje Skandinavije: Finska sa 10/100.000, a Norveška i Danska sa smrtnošću manjom od prethodnih godina — što je dobar odgovor i na spekulaciju da će ljudi umrti od strogih mera i zatvaranja, a ne od kovida: da je tako, smrtnost u te dve zemlje bila bi bar malo veća.

Umire se od kovida, ne sa kovidom. Ako živite u zemljama poput Tadžikistana, Kazahstana, Rusije i Srbije, ne samo da Vam je rizik od umiranja veći, već je veći i rizik da će Vaša sopstvena zemlja tu smrt podvući pod tepih. Vakcinišite se i preživite, neko će morati da svedoči u krivičnom postupku protiv Srbistanaca.


  1. Tačnije, na zvaničnoj stranici stoji da je broj smrtnih slučajeva “7,135”, a da je procenat smrtnosti “0.98%”. Zanimljivo je da zvanična srpska institucija koristi američke umesto evropskih konvencija za upotrebu tačke i zareza kod odvajanja decimala i hiljada. 

  2. Koga mrzi da klikće, linkovi vode ka tekstovima o prikrivanju broja mrtvih u Brazilu, Rusiji, Meksiku i Tanzaniji. 

  3. Zanimljivo je da ZSS koristi decimalni zarez, za razliku od tačke sa covid19.rs stranice. Izgleda da ispravni podaci idu ruku pod ruku sa ispravnom tipografijom. 

  4. Za pedantnije koji žele da provere podatke: ova top lista je preuzeta sa Slike 3 u radu, koja grafički prikazuje podatke za 2020. godinu; ali, brojevi su preuzeti iz Tabele 1, koja prikazuje podatke za 2020. i prvu polovinu 2021. U toj tabeli nekoliko zemalja još više odudara (Nikaragva sa 50,8, Belorusija sa 14,5, Egipat sa 13,1, i El Salvador sa 6,6) ali nisu uvrštene bilo zbog sumnjivog kvaliteta podataka ili zato što je do potcenjivanje brojeva došlo u 2021. a ne u 2020. godini. I opet: zlatno društvo! 


Priključenija, jul 2021.

Kovid se vratio na spisak tema, ali ne pre nastavka razgovora sa Vukom i Nebojšom o medicini, nauci i ostalom.

  • O kvalitetu nastave i udžbenika, sa posebnim osvrtom na MFUB:
  • O najboljem načinu učenja biomedicinske statistike:
  • O delta varijanti SARS-CoV-2:
  • O revakcinaciji, pušenju i raku:

Priključenija, jun 2021.

Jul je imao višak dešavanja a manjak sati u dano, ali nikad nije kasno da se podsetim o čemu sam pričao sa Nebojšom (a od skora i sa Vukom).

  • O tehnikama pamćenja i načinima da se što brže upoznam sa novim poljem:
  • O pronalaženju nekoga da piše naučne radove umesto nas:
  • O sličnostima i razlikama između bavljenja medicinom u Americi, Srbiji, i na Novom Zelandu, sa osobom koja je radila sva tri:
  • O čemu god će pričati tri lekara nedeljom u 8 ujutru:

Dobijam poštu

Neko je želeo da čuje moje mišljenje o ovom YouTube snimku. Naziv je doslovno “Tajna lepote i zdravlja-enzimi” i da, ta tipografija daje dobar odsećaj za ono što predstoji u šesnaestominutnom monologu, koji ne bi bilo loše da poslušate pre čitanja mog odgovora. Sve što sledi je moj mejl, na čijoj se dužini izvinjavam (nisam imao vremena da napišem kraći).


Odgledao sam snimak do kraja. U pitanju je klasičan primer pseudonačne logike u svrhu marketinga. Evo nekoliko stvari koje su crvene zastavice:

  • Pozivanje na autoritet (koleginica je dečiji hirurg)1
  • Korišćenje anegdota umesto podataka iz naučnih radova (od “ličnog primera”, preko “rečenice koju je čula”, do poslednje priče o dve žene sa rakom dojke)
  • Neprecizno korišćenje naučnih termina:
    • Enzimi” su široka kategorija u koju stavljamo sve proteine koji ubrzavaju hemijske procese - u tom smislu, oni jesu ključni za život. Ali, u nekim trenucima ona misli samo na digestivne enzime (enzime pankreasa koji su bitni za varenje hrane), nekada samo na enzime uključene u razgradnju toksičnih materija, a nekada na obe kategorije (na stranu što postoji još nebrojeno mnogo enzima koji nemaju veze ni sa jednim ni sa drugim).
    • Razgradnja toksičnih materija” tj. “detoksifikacija” su opet široki pojmovi: da li misli na rad bubrega (koji imaju glavnu ulogu u “detoksifikaciji”, ali uglavnom bez korišćenja enzima), jetre (koja ima najveću enzimsku mašineriju za “detoksifikaciju”), na uklanjanje toksičnih materija iz svake pojedinačne ćelije (autofagiju), ili na što brže uklanjanje fekalnih materija od nedovoljno svarene hrane, na čemu insistira?
    • Ovo poslednje odaje neznanje: nedostatak digestivnih enzima i nedovoljno svarena hrana su povezani sa dijarejom, što će, ako išta, ubrzati uklanjanje fekalnih materija iz digestivnog trakta. I zaista, enzimi pankresa se često daju pacijentima sa hroničnim pankreatitisom i onima kojima je uklonjen pankreas, u svrhu boljeg varenja i sprečavanja dijareje. Za brže uklanjanje fekalnih materija iz kolona delotvornija su laksativna sredstva i klistiri — sredsva sa kojima je “klasična” medicina dobro upoznata.
  • Bukvalna prodaja suplemenata na kraju snimka: ovaj video je čista promocija, ali to ne shvatate do samog kraja, kada ste već čuli “ličnu priču jedne doktorke o njenoj borbi sa (nekakvom, nejasno deifinisanom) bolešću člana porodice” . Što je, meni bar, neiskreno: gledalac se emotivno otvori da čuje iskrenu priču, a dobije marketing.
  • Protivnik sam suplemenata. Nedovoljno su regulisani — u mnogim zemljama nisu regulisani uopšte — i ne možete biti sigurni da je sastav sa etikete isti kao onaj u boci. Na stranu to što u najvećem broju slučajeva nema dokaza ni da bi vam sastav sa etikete pomogao.
  • Pobornik sam dobre i raznovrsne ishrane i tradicionalnih poljoprivrednih metoda (tj. protiv industrijske proizvodnje namirnica), ali to je duža priča.

Nadam se da će vam ovo biti od pomoći.

Pozdrav,

— Miloš


  1. Preciznije: korišćenje titule iz “klasične” medicine u svrhu njenog diskreditovanja. Sa tim u vezi — koleginica mora da je imala puno sreće u dotadašnjoj karijeri ako je shvatila ograničenja medicine tek kada joj se član porodice razboleo. Ja i svi drugi lekari koje znam sa ograničenjima se srećemo svakog radnog dana, od samog početka bavljenja kliničkom medicinom. 


Ptice

Lepa stvar sa imanjem dece školskog uzrasta je što možete učiti od njih. D1 (8.9) je tako, između Zelde i Avatara, počela da zanima i ornitologija.

Da ste me pre tri godine pitali koje ptice se najčešće viđaju u Vašingtonu rekao bih bez previše razmišljanja: kao i u svakom velikom gradu, golub i vrabac, uz po kojeg (američkog) crvendaća i dve vrane koje vise na krovu zgrade naspram naše. Ovo, naravno, nije tačno: mom netreniranom oku svaka ptica manja od crvendaća bila je vrabac a svaka veća od njega golub ili vrana. Sa dvogledom u jednoj ruci i priručnikom u drugoj naučili smo da crvendaća, u stvari, ima najviše, zatim evropskih čvoraka1, tek onda vrabaca i golubova, ali i sasvim dovoljno kardinala, plavih šojki2, ptica rugalica, detlića (više od jedne vrste!), dvobojnih senica, beloprskih brgljeza, crvenorepih jastrebova, kućnih zeba, žalosnih grlica, velikih plavih čaplji, ovog čuda kako god da se zove… I sve to na 15 minuta šetnje po kraju.

I onda D1 pita kakve su ptice u Srbiji, i ja — opet bez razmišljanja — kažem da su mnogo manje raznovrsne, i da sam u njenim godinama viđao samo golubove, vrane, i po kojeg vrapca. Ali da li je tako? Jer, sasvim sigurno nisam sa 8-9 godina šetao Jagodinom sa ciljem da upoznam leteću faunu, a i da jesam ne bih znao šta gledam, a i da sam znao ne bih se nakon skoro 30 godina bilo čega od toga sećao, a i da se sećam, pa, koje su šanse da su stvari u Srbiji ostale iste?

Ovo, naravno, ne važi samo za ptice. Pitajte me da uporedim bilo šta u Americi sa Srbijom i problem je isti: poređenje mogu da napravim samo sa Srbijom od pre 10-20 godina, u kontekstu sebe od pre 10-20 godina, i sa dodatnom izmaglicom sećanja preko svega. Bolje poređenje, ali opet nesavršeno, je sa novijim iskustvima ljudi u Srbiji, ali oni nisu ja, a i da jesu, iskustvo nije isto što i izveštaj o iskustvu, a i da jeste, moje shvatanje tog izveštaja nije isto što i sam izveštaj. Zato se trudim da takva poređenja uopšte i ne pravim.

A ako želite kontinuiranu epistemiološku krizu, imajte decu.


  1. Priča o tome kako je evropski čvorak postao tako raširen u Americi je poučna. 

  2. Verovaću Vikipediji da se zaista tako zove, ali će za mene uvek biti blue jay


Priključenija, maj 2021.

Pet epizoda za peti mesec! Ne, nemojte očekivati šest u junu.

  • O lepotama Vašingtona, cikadama i silurijanskoj hipotezi.
  • O produktivnosti i umnom radu.
  • O bitkoinu, jednoj od malobrojnih stvari sa kojima se uopšte ne slažem sa Nebojšom.
  • O prednostima i manama Elona Maska.
  • O virtuelnim i augmentovanim stvarnostima, i promenama koje će dovesti u medicini.

Tviter kao ubica normalnog razgovora

Već neko vreme ne postavljam najbolje tvitove, uglavnom jer već neko vreme na Tviter zalazim samo po potrebi: u nedostatku Fejsbuk profila — izbrisanog pre pet godina, hvala lepo — direktne poruke su jedini način da me me neko polu-formalno kontaktira. A svaka poseta podseti me zašto se držim podalje: na svaki majstorski složeni niz iz koga se nešto može naučiti1 dođe 100 ovakvih poruka:

Ne znam od čega mi ovde glava više eksplodira: citiranog tvita, Srđanove interpretacije, ili dobronamernih odgovora koji daju pogrešna objašnjenja.

Citirani tvit prvi unosi zabunu. Da ponovim tekst:

Is it expensive to have a baby in America?

I don’t know. Let me look at the bill.

The bill:

Tu je zakačena slika nečega što liči na račun, i što je najavljeno kao račun, a u stvari nije račun. U pitanju je EoB (Explanation of Benefits, ili Objašnjenje Povlastica), dokument koji osiguravajuće kuće šalju kao informaciju korisnicima usluga o tome koliko zdravstvene ustanove traže para od osiguranja, koliko je osiguranje spremno da im plati, i koliko od toga osiguravajuća kuća misli da će zdravstvena ustanova naplatiti korisniku.

Ova Rub Goldberg mašina je loša i dovodi do baloniranja troškova i zamagljivanja pravog stanja stvari, naročito ako i kada dođe do neke greške u unosu. Kada sam prvo došao u Ameriku nisam znao ništa o sistemu koji je Skot Adams, crtač Dilberta, ispravno nazvao zbunjopol2 koji nema nikakve veze sa slobodnim tržištem i kapitalizom, a svakakve sa sposobnošću velikih kompanija da vešto upotrebe državnu regulativu za zbunjivanje korisnika i suzbijanje konkurencije.3

Ali, ništa od toga ne menja činjenicu da EoB nije račun, i što velikim slovima na koverti i u zaglavlju svakog EoB piše da ovo nije račun. Što nije sprečilo tviteraše da daju svoj komentar o propaloj Americi, propaloj Srbiji, propalom kapitalizmu, ili uslugama koje za taj novac možete dobiti u nekoj od zemalja Evropske Unije. I tu dolazimo do dva razloga zašto je Tviter Generalno Loša Stvar Po Kulturu i Civilizaciju: negativna informativna vrednost i promocija zlonamerne komunikacije.

Prvo, ovakav sadržaj ne da je informativno bezvredan, već vas čini pogrešno informisanim: ima negativnu informativnu vrednost. Ne želim da ulazim u motive iza postavljanja očigledne neistine na Tviter (svesna obmana, nemar, neznanje, ili nešto deseto) niti u to koji procenat tekstova na Tviteru takav. Bitno je da postoji, i da svojim postojanjem truje ostale sadržaje. Analogija sa mešanjem sladoleda i fekalija u različitim proporcijama je odgovarajuća: koliko god izmeta da umešate u sladoled rezultat će uvek biti nebezbedan za ljudsku upotrebu.

Drugo, Tviter algoritam obožava činjenicu da sam video tvit sa početka i da imam mišljenje o njemu, jer to povećava šansu da ću odgovoriti, a možda i započeti dijalog ako ne sa prvobitnim autorom onda bar sa nekim od usputnih posmatrača. Ja mislim da sam u pravu jer su informacije date u tekstu pogrešne, posmatrač će možda misliti da je u pravu jer, iako sadržaj možda nije najprecizniji, sentiment je ispravan i treba se sa njime složiti. Svako misli da je ona druga strana nerazumna, replika na repliku, tvit na tvit, i metrike koje Tviter pokazuje svojim deoničarima rastu li rastu.

Eto boljeg primera zala kapitalizma za kolegu Srđana: monetizacija gneva. Ali kada bi Tviter bio takvo kapitalističko zlo onda ga pravi komunisti ne bi koristili, ne?


  1. Uvek je u pitanju niz, i to niz u koji je neko uložio puno vremena. Takoreći iscepkani blog članak za ljude koji nemaju blog. Taj podatak zavređuje zasebni tekst, ali hajde da razmislimo malo ovde u fusnoti: ako su najbolje stvari na Tviteru, mediju koji je napravljen za brzo postavljanje kratkih poruka, u stvari dugački tekstovi pažljivo napisani, čemu onda služi Tviter? 

  2. Confusopoly, reč u početku stvorena da opiše operatere mobilne telefonije, a kasnije i američko zdravstvo

  3. Za bolje objašnjenje toga zašto američko zdravstvo ne funkcioniše po principu slobodnog tržišta preporučujem da preslušate EconTalk podkast, naročito ovu epizodu, i da pročitate ovaj (zaključani) tekst Slaviše Tasića koji se nadovezuje na ovaj njegov tvit


Priključenija, april 2021.

Četiri nove epizode za četvrti mesec:

  • O odlaganju zadovoljstva.
  • O Los Anđelesu i opasnostima kopanja rupa u pesku.
  • O novim načinima razmene naučnih saznanja.

O priči i pričanju

Religiju i mitove smislili su roditelji kao odgovor na dečja pitanja o rođenju i smrti. Priče o mehanizmima dejstva lekova smislili su lekari kao odgovor na pitanja pacijenata o njihovoj delotvornosti.

Karikiram, ali ne previše. “Kako znate da će ova terapija funkcionisati?” je često pitanje. Vremenom stekete dovoljno znanja, iskustva i samopouzdanja da kažete “Ne znam da će funkcionisati kod Vas, ali…” i navedete podatke iz kliničkih studija “…od 100 ljudi koji su dobili ovu kombinaciju, kod oko 30 su se tumori smanjili ili potpuno nestali, a kod desetak su nestali i nisu se vratili duže od dve godine. Na žalost, ne znamo unapred ko će odgovoriti a ko neće, tako da u Vašem konkretnom slučaju ne mogu biti precizniji”.

Uslov da ispratite ovakav scenario je da znate te podatke. Ali, ars longa, vita brevis, ako je broj terapija koje dajete veliki (jer niste usko specijalizovani na par veoma retkih bolesti već ste lekar opšte prakse, ili opšti onkolog), i/ili ste tek izašli sa fakulteta, odgovor će verovatno biti drugačiji. “Zašto ste mi dali ovaj lek?”, pita neko kome ste upravo propisali statin za primarnu prevenciju. U zavisnosti od toga koga imate pred sobom (pušač sa dijabetesom tip 2 star 70 godina, žena u menopauzi od 55, ili maratonac star 65) važili bi različiti brojevi, pod uslovom da uopšte postoji studija koja bi pokrila pacijenta pred vama. Ali, išli ste na Medicinski Fakultet i položili Farmakologiju sa Toksikologijom i imate spreman odgovor koji pokriva svaki scenario: “Zato što statini smanjuju nivo masti i lošeg holesterola u krvi i tako sprečavaju zakrčenje krvnih sudova.” Svako zna da je zakrčenje loše, ono što sprečava zakrčenje mora biti dobro. Pacijent zadovoljno izlazi iz ordinacije sa receptom u džepu i slikom čistih i blistavih, nezakrčenih cevi u glavi. Zadovoljno ste i Vi jer ste sve lepo objasnili.1

U čemu je problem?

Problem je u tome što priče koje sebi i pacijentima pričamo o tome kako većina lekova deluje — onome što ponekada zovemo biouverljivost2 — imaju minimalne veze sa stvarnošću. Uzmimo statine: ljudi koji imaju povišene trigliceride i LDL (“loš”) holesterol češće oboljevaju od kardiovaskularnih bolesti. Statini snižavaju nivo LDL holesterola i triglicerida kod ljudi koji ih redovno piju, a uz to još i produžavaju život ljudima koji već imaju bolest koronarnih sudova. “Statini produžavaju život zato što snižavaju holesterol koji je odgovoran za kardiovaskularne bolesti” prosto klizi sa jezika, ali ova uzročno-posledična veza je pretpostavka, zasnovana na tri činjenice koje su možda samo tangencijalno povezane. Jer, postoji i alternativno objašnjenje: statini su (možda) inhibitori proteina koji imaju ulogu u fibrozi miokarda nakon srčanog udara, i smanjenje smrtnosti terapijom statinima (možda) ima više veze sa njihovom ulogom u remodelovanju srčanog mišića nakon povrede nego sa smanjenjem masnoća u krvi. Možda.

Neželjena dejstva dodatno komplikuju našu lepu priču, sve i da je smanjenje masnoća u krvi direktno korisno, a ne samo epifenomen nekog drugog mehanizma. Jer, statini mogu povećati nivo glukoze u krvi — kod veoma, veoma malog broja ljudi dovoljno da dobiju dijabetes tip 2 koji sam po sebi povećava rizik od kardiovaskularnih oboljenja. Ako je rizik od tih bolesti već bio nizak i pre uzimanja statina, kao što može biti kod zdravih žena nepušača koje su tek ušle u menopauzu, neto efekat terapije može biti negativan. Zbunjeni? I ja sam! Srećom nisam kardiolog ni endokrinolog, ali polako zalazim u godine kada ću i sam morati da brinem o tome ima li smisla da uzimam statine.3

Još bolji primer su lidokain i drugi antiaritmici, koji su pre dvadesetak godina bili ključni deo terapije akutnog infarkta miokarda, iliti srčanog udara. Čest uzrok smrti kod ljudi koji prežive ozbiljan infarkt je ventrikularna fibrilacija. Ako antiaritmici mogu da preduprede aritmije i smrtnost će biti manja, mislili su doktori stari i svakome preventivno davali lidokain… dok nekoliko randomiziranih kliničkih studija nije pokazalo da grupe lečene lidokainom mogu imati veću smrtnost od kontrolnih: lidokain sprečava jednu vrstu aritmija, ali izaziva mnoge druge od kojih su pacijenti umirali. Za pričanje dobre, kratke, i lako razumljive priče potrebno je izostaviti neke detalje, a neki od tih detalja mogu biti presudni za konačni ishod.

Ako tu ima neke lekcije to je ova: biologija i medicina su suviše komplikovane, sa previše nepoznatih nepoznati, da bismo se u donošenju odluka vodili nedopečenim pričama o mogućim mehanizmima dejstva. Sa druge strane, farmaceutske kuće obožavaju biouverljivost, jer skromne rezultate mogu prikriti uzbudljivim poluistinitim tvrdnjama.4 Ono što sigurno znamo o koristi i štetnosti neke intervencije znamo samo iz kliničkih studija, po mogućstvu randomiziranih i kontrolisanih.5 Ako ste lekar: pratite studije, ne dnevne novine ili putujuće farmaceutske trgovce. Ako ste pacijent, pitajte svog lekara o kliničkim studijama i njihovom sopstvenom iskustvu; ne prihvatajte priče o biouverljivosti.

Ovaj način gledanja na medicinu i nauku je bitniji nego ikad, jer je pričanje priča postalo oružje za širenje dezinformacija, nekada o delotvornosti hidroksihlorokvina i ivermektina, sada o štetnosti vakcina. Tekst sa hrvatskog Fejsbuka iz prethodnog linka, koji u trenutku kada ovo pišem ima 5.4 hiljada lajkova, 3.6 hiljada deljenja i hiljadu komentara, je tipičan primer mešavine istina, poluistina i laži spojenih dobrom dozom biouverljivih pretpostavki. Nije potrebno veliko poznavanje molekularne biologije ili imunologije da se ova priča izbuši kao rešeto, i kao takva je mnogo manje kvalitetna od većine priča o mehanizmima dejstva lekova. Ali to je u redu sa stanovišta onoga ko je širi, jer ni ciljna publika nije toliko probirljiva kao neki (na žalost, ne svi) lekari!

Tu je, valjda, i druga lekcija. Borite se protiv postupaka za koje znate da su loši čak i ako — naročito ako — ih koristi “vaša” strana. Nedopečene biouverljive priče je medicina ne samo tolerisala, već i slavila i nagrađivala Nobelovom nagradom. Kao mnoge druge greške, i ova je sa pandemijom došla na naplatu.


  1. Ovo je svakako čest scenario u Americi. Ne sećam se iz vremena stažiranja da su lekari u Srbiji previše pričali sa pacijentima o lekovima koje im propisuju, njihovoj svrsi i neželjenim dejstvima — osim onog prisnog i lakonskog “Ovo ti je za mast, baba” — ali pretpostavljam da i oni dobijaju pitanja od prijatelja i rodbine na koja moraju dati opširniji odgovor. 

  2. Tačnije, termin na engleskom je biological plausibility ili kraće bioplausibility. Pošto pretraga na srpskom nije dala nikakve rezultate pretpostavljam da niko sem mene nije tu stvar nazvao biouverljivost, ali neko mora da počne. 

  3. Cela debata o statinima je stara i nedovršena, ali sigurno je bar da ih ne treba stavljati u vodu za piće

  4. Selineksor je lek nedavno odobren u Americi za terapiju multiplog mijeloma i B-ćelijskog limfoma, uprkos mnogim neželjenim dejstvima i bez dokaza da produžava život ljudi koji ga uzimaju. U trenutku kada ovo pišem na zvaničnom sajtu tog leka velikim slovima piše (na engleskom) “Obnovite svojim pacijentima njihovu sopstvenu odbranu od raka. XPOVIO (zaštićeno ime) je prvi i jedini XPO1 inhibitor koji pomaže obnavljanju sopstvenih tumor-supresivnih mehanizama tela u borbi protiv multiplog mijeloma još u prvom relapsu”. Tu je i 46% povećanje jedne surogat mere kao klinički bitno dejstvo, ali ne spominju da je kontrolna grupa primila nestandardnu i nedovoljnu terapiju (v. komentar o detaljima kliničkih studija u sledećoj fusnoti). 

  5. Na žalost, nisu ni randomizirane kontrolisane studije savršene: đavo je u detaljima, a protokoli imaju dovoljno detalja koji svesno ili nesvesno mogu pogurati ishod ka željenom rezultatu. Srećom, ti detalji su obično javno dostupni (osim kad nisu). Svrha laboratorijskih istraživanja molekularnih mehanizama je u pronalaženju novih terapija i usavršavanju postojećih, ali ništa od onog što naučimo u laboratoriji ne može zameniti klinička ispitivanja. 

© Miloš Miljković. Napravljeno uz pomoć Pelican-a. Dizajn Giulio Fidente na github-u.