Index ¦ Arhiva ¦ Oznake ¦ RSS > Category: Blog ¦ RSS

Jubilarna Priključenija

Ove nedelje Priključenija su po broju epizoda dostigla a sledeće će i prestići najbolji podkest ikada napravljen.1 Time sam ispunio svoj neformalni cilj da istrajem duže (što je bilo lako s obzirom da su naše bile u proseku tri puta kraće i zahtevale minimum pripreme). Sledećih 100 izlazi isključivo iz zadovoljstva!


  1. Hypercritical, koji je svojih 100 epizoda izbacivao svake nedelje od 14. januara 2011. do 28. decembra 2012. 


Ne, dostarlimab nije čudesni lek protiv raka koji može da izleči svakoga

Svakih par godina, priča o o revolucionarnoj novoj studiji koja je pronašla lek protiv raka počne da kruži svim svetskim medijima, pa i srpskim. Pre četiri godine to je bila priča sa Stanforda koja je dobre rezultate na miševima predstavila kao nekakvo epohalno otkriće. To je bio tipičan primer nenamernog širenja zdravstvenih dezinformacija kao posledica lošeg prevoda i nepoznavanja konteksta. Najnovija priča je malo drugačija.

Ove nedelje, na red za neopravdano veličanje došao je dostarlimab. Verovatno ga ne znate po imenu, jer ga je Njujork Tajms stavio tek u dvanaesti pasus članka koji je celu priču započeo,1 ali možda ste čuli da je neki lek neočekivano izlečio svih 18 pacijenata koji su ga primili.

Ove tri reči naglašavam jer nijedna nije tačna, a sve tri su se pojavile u originalnom članku, “neočekivano” čak i u naslovu, i sve tri su doprinele neopravdanom širenju entuzijazma u srpskim medijima i na društvenim mrežama.

Da počnem unazad: novinarka Njujork Tajmsa se poziva na naučni rad objavljen istog dana kada i njen članak u NEJM-u, bez sumnje najprestižnijem časopisu za klinička istraživanja. Rad opisuje 12 pacijenata (kakvih, videćemo dole) koji su praćeni bar 6 meseci, i za koje se može sa nekom sigurnošću tvrditi da su u remisiji. 18 pacijenata je do sada primilo lek, ali se podaci objavljeni u NEJM-u ne mogu primeniti na dodatnih 6, za čiju remisiju moramo verovati novinarki i njenim sagovornicima na reč, ali ne i recenzentima NEJM-a.

Drugi problem je “izlečenje”. Onkolozi ne vole tako lako da potežu tu reč, što iz sujeverja što iz činjenice da mnogi karcinomi — hormon receptor-pozitivan karcinom dojke je najčešći primer — mogu da se vrate decenijama nakon prividnog izlečenja. Sa samo 6 meseci pračenja o izlečenju se nikako ne može govoriti. Doduše, Tajms u tome nije eklatantan: govori se o “obliterisanju” tumora, “izvanrednim” i rezultatima “bez presedana”, i daju ogradu da se za reč “lek” ipak mora sačekati. Ali, srpski mediji su shvatili poruku: izlečenje je u naslovu.

Ali moj najveći problem sa ovim člankom je ono što jeste u naslovu: “neočekivano”. Dostarlimab pripada grupi lekova koji se nazivaju inhibitori imunih kontrolnih punktova (ICI)2 od kojih su najpoznatiji ipilimumab, pembrolizumab i nivolumab (ili: ipi, pembro i nivo). Naučnici koji su razvili ipi, prvi ICI odobren za lečenje raka, su pre četiri godine podelili Nobelovu nagradu za medicinu. Ipak, pembro i nivo su mnogo češće korišćeni, i u Americi su odobreni su za lečenje preko 30 različitih onkoloških indikacija, uključujući za sve uznapredovale karcinome koje karakteriše deficijentna popravka DNK missmatch repair mehanizmom (dMMR tumori).3 Takvih je oko 15% kolorektalnih karcinoma, i oko 4% svih tumora, i već znamo da su ICI jako dobri u terapiji takve bolesti, uključujući oko 40% “dugotrajnih remisija” (eufemizam za izlečenje koji koristimo iz gore navedenih razloga).

Studija sa dostarlimabom je rađena da bi se ispitalo da li davanje ICI u ranijoj fazi bolesti, pre nego što metastazira ili postane neoperabilna, može poštedeti pacijente operacije. Zato je bila ograničena na rektalni karcinom: deo terapije lokalizovanog rektalnog karcinoma je hirurgija nakon koje pacijenti završe sa kolostomom, otvorom na abdomenu kroz koji se u plastičnu kesu prazni sadržaj debelog creva. Jasno je zašto bi za pacijente bilo jako dobro da izbegnu ovakav ishod.

I gle čuda: pacijenti su zaista odlično odgovorili na terapiju. Svih 12 (ili 18, svejedno) je imalo potpunu remisiju i izbeglo hirurgiju i kolostomu. To je sjajno, ali ne i neočekivano! Za početak, sa tako malim brojem pacijenata nije mala šansa da će na lek koji kod teže bolesti daje dobre rezultate baš svi imati potpunu remisiju. Zatim, pacijenti u ovoj studiji, za razliku od nekih sa uznapredovalom bolešću, nisu pre imali hemoterapiju koja može da suprimira imunitet i smanji šansu da će ICI funkcionisati. I na kraju, možda dostarlimab jeste “jači” od ostalih iz klase (mada se prema minimalnim ili nikakvim neželjenim dejstvima to ne bi reklo).4

To je za mali broj pacijenata sa novodijagnostikovanim lokalizovanim dMMR rektalnim karcinomom zaista sjajno, ali po broju epiteta koje sam morao da stavim ispred reči “karcinom” možete videti da je ipak u pitanju mali broj ljudi. Studija je sjajna i — kao što sam već napisao — sve čestitke istraživačima koji su na njoj radili, proizvođaču dostrailumaba, i ponajviše pacijentima koji će možda izbeći kolostomu zahvaljujući ovom leku, ali treba obuzdati entuzijazam.

P.S. Treba napomenuti da je centar u kome je rađena studija, Memorial Sloan Kettering, baš u Njujorku, čija je najpoznatija lokalna novina upravo Tajms. Pitaću se naglas da li bi Tajms objavio članak istog dana kada i NEJM, i u istom senzacionalističkom tonu, da je u pitanju bio MD Anderson (Hjuston, Teksas), ili neka od Harvardovih bolnica (Boston, Masačusets). Globalno je lokalno.


  1. Istina, Njujork Tajms ima smešno kratke pasuse od kojih se neki sastoje od jedne jedine rečenice, ali opet… 

  2. Od “immune checkpoint inhibitors”. 

  3. Bez namere da ulazim u previše tehničkih detalja, mutacije koje dovode do dMMR statusa mogu biti samo u tumoru (somatske) ili u celom organizmu (bilo nasledne ili posledica nove mutacije u toku začetka), kada dovode do predispozicije ka dobijanju različitih tumora poznate kao Linč sindrom. Ne bih ovo ni spominjao da ne ukazuje na još jednu grešku u Tajms članku, koji priča o jednoj jedinoj mutaciji koju su pacijenti na studiji imali. Ali u poređenju sa drugim, ova greška je tako mala da jedva da zavređuje i ovu fusnotu. 

  4. Što ipak nije najverovatniji razlog zašto je u studiji korišćen on, a ne pembro ili nivo. Dostarilmab je tek nedavno odobren u Americi i to za jednu jedinu indikaciju, rak endometrijuma. Zato je proizvođač (GSK) imao više podsticaja od drugih da ustupi lek na korišćenje u nezavisnim kliničkim ispitivanjima, verovatno i uz finansijski podsticaj. Pembro i nivo imaju dovoljno veliku tržište da njihovi proizvođači ne moraju da se bakću malim nezavisnim studijama poput ove. 


Priključenija, oktobar 2021.

U mesecu hladnijeg vremena, kraćih dana i Noći Veštica teme su bile odgovarajuće mračne:

  • Pathologic 2, mučna, depresivna, odlična igra.
  • Ponovo sa Vukom o još mučnijoj i depresivnijoj temi: selidbama.
  • O herojima vremena, nekad i sad.
  • O Hariju Poteru, koji je sa svakim nastavkom dobijao sve tamniji kolorit.

Priključenija, septembar 2021.

Prvi put posle duže vremena, solo epizoda u kojoj sam naglas razmišljao o životnim stavovima srpskih “bumera”. Divim se ljudima koji mogu da drže improvizovane monologe od po sat–dva; nisam jedan od tih.

Nebojša je proveo par nedelja u Srbiji, i imao nekoliko utisaka. Moje zapažanje iz devedesetih i ranih 2000-ih bilo je da je svaka zgrada u Srbiji ili u izgradnji ili propala; nisam se iznenadio da još uvek stoji.

Pre manje od mesec dana umro1 je Norm McDonald, najbolji nepoznati komičar svoje generacije.

Mesec smo završili razgovorom o trećoj dozi, koji je ostario za manje od dve nedelje izlaskom dva NEJM članka, o smanjenju imunog odgovora šest meseci nakov Fajzer/BioNTech vakcine u Izraelu i Kataru. Računica u Srbiji ostaje ista: treća doza za primaoce Sinofarm i Sputnik V obavezna, za ostale preporučena da bi zaštitili one koji su primili ove dve. Postavlja se pitanje: ako ima dovoljno doza mRNK vakcina, zašto uopšte koristiti ostale?

Bonus: imunolozi sa Medicinskog Fakulteta u Beogradu, Emina Milošević i Miloš Marković, o vakcinama.


  1. Izbegavam da koristim eufemizme za smrt, naročito muljavu englesku frazu passed away na koju me srpski preminuo podseća. 


Priključenija, avgust 2021.

Pet epizoda snimljenih u toku puta kroz Ohajo, Zapadnu Virdžiniju i Merilend i objavljenih u obrnutom hronološkom rasporedu. Sistem je bio toliko dobar da planiramo da ga ponovimo čim se ukaže još jedna prilika za neki malo duži put.

  • Epizoda koju smo pretposlednju snimili a prvu pustili bila je o razlozima za pisanje dnevnika, beleški, bloga, i koristi od imanja zvučnog zapisa sopstvenog govora.
  • U poslednjoj epizodi snimljenoj iz auta pokušali smo da zaokružimo priču o mejlu, kalendarima, i ostalim stvarima koje oduzimaju vreme od stvarnog posla.
  • Razlog za put bilo je godišnje okupljanje prijatelja i poznanika sa svih strana Amerike u zabitima Ohaja, a u cilju slavljenja jednog rođendana i igranja puno igara; tako da smo bili primorani da pričamo o igrama.
  • Kao lekari i kornici Apple proizvoda morali smo da špekulišemo o tome šta bi bilo kada bi kompanija ozbiljno počela da se bavi zdravstvom, a šta će se desiti kada —ne ako — firme sa manje skrupula počne da interesuje naše zdravlje.
  • Poslednja objavljena a prva snimljena epizoda sa puta bila je — o putevima u Americi, ljudima koji ih koriste, ali i o tome kako je tehnologija prvo uništila a zatim osnažila male i srednje preduzetnike, zanatlije i radnike.

Kako je zvanična statistika Republike Srbije potkopala pokušaje zvaničnika Republike Srbistan da nas sve naprave ludim

Zvanična Internet stranica Republike Srbije kaže da je do 7. avgusta 2021. od kovida umrlo 7.135 ljudi.1 Ovo je bar tri do četiri puta manje od stvarnog broja direktnih i indirektnih žrtava pandemije, merenog odstupanjem ukupne smrtnosti — broja umrlih bez obzira na uzrok po glavi stanovnika — od proseka za nekoliko godina pre pandemije.

Lako je igrati se uzrokom smrti i tako lažirati broj umrlih od kovida. Pošto su teži oblici bolesti i smrtni ishodi češći kod starih i onih sa hroničnim oboljenjima, smrt se može pripisati karcinomu, srčanoj ili bubrežnoj insuficijenciji, prethodnom šlogu, ili čemu već. U prvim talasima epidemije, kada testovi nisu bili široko dostupni, nezgodne istine su se lako mogle izbeći i nedovoljnim testiranjem. Srbija je dobar ali svakako ne i jedini primer ovakvih igrarija,2 što predstavlja problem: kako proceniti konačni ishod ove pandemije i spremiti se za sledeću ako veliki broj zemalja manipuliše brojevima u istom, silaznom smeru?

Srećom, u mirnodopskim uslovima teško je potpuno sakriti mrtve. Ako ništa drugo, članovi porodice tražiće umrlicu, što podrazumeva zvanični upis u matični knjigu umrlih, što dalje podrazumeva periodično sabiranje i prijavljivanje, što u Srbiji radi Zavod za statistiku. Tu dobijamo prvi zanimljiv podatak:

Број умрлих у Републици Србији у периоду јануар-јун 2021. године износио је 65 817 и, у односу на исти период претходне године, када је број умрлих био 51 569, бележи се раст од 14 248 или за 27,6%.3

Skoro petnaest hiljada više umrlih samo u prvoj polovini godine je ogromno odstupanje. Za poređenje, raspon broja umrlih od 2011. do 2019. godine je samo 3.422 — od 100.300 umrlih u 2013. do 103.722 umrlih u 2017. Sve ostale godine padale su negde između, sve do 2020. kada je prijavljeno 116.850 mrtvih — 13.128 više od do tada najvećeg broja. ZSS, naravno, ne zalazi u objašnjavanje ove statističke anomalije, ali odgovor je očigledan: ovo su direktne i indirektne žrtve kovida. Za staru zemlju sa već negativnim prirodnim priraštajem u kojoj se prošle godine rodilo oko 62.000 beba, SARS-CoV-2 bio je i još uvek jeste katastrofa. Oni koji su svojim amaterskim vođenjem protivepidemijskih mera doveli do ovako katastrofalnog ishoda predsedavaju istrebljenjem sopstvene zemlje i naroda.

To nije sve. Dvojici naučnika nije bilo mrsko da redovno prolaze kroz zvanične statističke podatke o ukupnoj smrtnosti za 103 zemlje koje takve podatke objavljuju, i učine ih dostupnim svakome. Nedavno su objavili rad u kome porede ove zemlje i — iznenađenje — Srbija je četvrta po višku smrtnosti sa 400 više umrlih na 100.000 stanovnika od početka 2020. do sredine 2021. godine, iza Perua (590/100.000), Bugarske (460/100.000) i Severne Makedonije (420/100.000). Meksiko je prvi sledeći (360/100.000) dok su najbliže komšije i dalje u top 20, ali po brojevima ipak bolje od Srbije: 15. BiH (270/100.000), 19. CG (230/100.000), 20. Hrvatska (210/100.000). “Katastrofalna” Amerika je na 24. mestu (190/100.000, više nego duplo manje od Srbije).

Ovakav način računanja ishoda je ispravan, ali umanjuje efekat pandemije u zemljama čije je stanovništvo mlađe: Kosovo je na 33. mestu sa 150 više umrlih na 100.000 stanovnika, ali to predstavlja uvećanje od 30% u odnosu na prosek od 2015-2019. što je nešto više od uvećanja u Srbiji (27%). To je slaba uteha: zemlje sa starim stanovništvom trebalo je bolje da se spreme, dok su Afričke i zemlje jugoistočne Azije mogle, bar do pojave delta varijante, da budu opuštenije jer su imale mlađe i zdravije stanovništvo.

Srbija nije u top 10 samo po višku umrlih na 100.000. Još jedna zanimljiva statistika objavljena u radu je odnos viška umrlih od svih uzroka i zvanično umrlih od kovida u 2020-oj: iliti, koliko puta su zvaničnici umanjili broj žrtava u svojim redovnim saopštenjima. Srbija je sa odnosom 4,0 na osmom mestu, iza Tadžikistana (100,0 — ne, nije greška, 100 puta), Uzbekistana (31,5), Azerbejdžana (5,6), Kazahstana (5,3), Kirgistana (4,9), Rusije (4,5), i Albanije (4,2). Zlatno društvo!4

Rad potvrđuje i već poznati odgovor na Švedsko pitanje: višak smrtnosti u Švedskoj je mali u poređenju sa Srbijom (190/100.000), ali razočaravajući ako znamo kako su prošle ostale zemlje Skandinavije: Finska sa 10/100.000, a Norveška i Danska sa smrtnošću manjom od prethodnih godina — što je dobar odgovor i na spekulaciju da će ljudi umrti od strogih mera i zatvaranja, a ne od kovida: da je tako, smrtnost u te dve zemlje bila bi bar malo veća.

Umire se od kovida, ne sa kovidom. Ako živite u zemljama poput Tadžikistana, Kazahstana, Rusije i Srbije, ne samo da Vam je rizik od umiranja veći, već je veći i rizik da će Vaša sopstvena zemlja tu smrt podvući pod tepih. Vakcinišite se i preživite, neko će morati da svedoči u krivičnom postupku protiv Srbistanaca.


  1. Tačnije, na zvaničnoj stranici stoji da je broj smrtnih slučajeva “7,135”, a da je procenat smrtnosti “0.98%”. Zanimljivo je da zvanična srpska institucija koristi američke umesto evropskih konvencija za upotrebu tačke i zareza kod odvajanja decimala i hiljada. 

  2. Koga mrzi da klikće, linkovi vode ka tekstovima o prikrivanju broja mrtvih u Brazilu, Rusiji, Meksiku i Tanzaniji. 

  3. Zanimljivo je da ZSS koristi decimalni zarez, za razliku od tačke sa covid19.rs stranice. Izgleda da ispravni podaci idu ruku pod ruku sa ispravnom tipografijom. 

  4. Za pedantnije koji žele da provere podatke: ova top lista je preuzeta sa Slike 3 u radu, koja grafički prikazuje podatke za 2020. godinu; ali, brojevi su preuzeti iz Tabele 1, koja prikazuje podatke za 2020. i prvu polovinu 2021. U toj tabeli nekoliko zemalja još više odudara (Nikaragva sa 50,8, Belorusija sa 14,5, Egipat sa 13,1, i El Salvador sa 6,6) ali nisu uvrštene bilo zbog sumnjivog kvaliteta podataka ili zato što je do potcenjivanje brojeva došlo u 2021. a ne u 2020. godini. I opet: zlatno društvo! 


Priključenija, jul 2021.

Kovid se vratio na spisak tema, ali ne pre nastavka razgovora sa Vukom i Nebojšom o medicini, nauci i ostalom.

  • O kvalitetu nastave i udžbenika, sa posebnim osvrtom na MFUB:
  • O najboljem načinu učenja biomedicinske statistike:
  • O delta varijanti SARS-CoV-2:
  • O revakcinaciji, pušenju i raku:

Priključenija, jun 2021.

Jul je imao višak dešavanja a manjak sati u dano, ali nikad nije kasno da se podsetim o čemu sam pričao sa Nebojšom (a od skora i sa Vukom).

  • O tehnikama pamćenja i načinima da se što brže upoznam sa novim poljem:
  • O pronalaženju nekoga da piše naučne radove umesto nas:
  • O sličnostima i razlikama između bavljenja medicinom u Americi, Srbiji, i na Novom Zelandu, sa osobom koja je radila sva tri:
  • O čemu god će pričati tri lekara nedeljom u 8 ujutru:

Dobijam poštu

Neko je želeo da čuje moje mišljenje o ovom YouTube snimku. Naziv je doslovno “Tajna lepote i zdravlja-enzimi” i da, ta tipografija daje dobar odsećaj za ono što predstoji u šesnaestominutnom monologu, koji ne bi bilo loše da poslušate pre čitanja mog odgovora. Sve što sledi je moj mejl, na čijoj se dužini izvinjavam (nisam imao vremena da napišem kraći).


Odgledao sam snimak do kraja. U pitanju je klasičan primer pseudonačne logike u svrhu marketinga. Evo nekoliko stvari koje su crvene zastavice:

  • Pozivanje na autoritet (koleginica je dečiji hirurg)1
  • Korišćenje anegdota umesto podataka iz naučnih radova (od “ličnog primera”, preko “rečenice koju je čula”, do poslednje priče o dve žene sa rakom dojke)
  • Neprecizno korišćenje naučnih termina:
    • Enzimi” su široka kategorija u koju stavljamo sve proteine koji ubrzavaju hemijske procese - u tom smislu, oni jesu ključni za život. Ali, u nekim trenucima ona misli samo na digestivne enzime (enzime pankreasa koji su bitni za varenje hrane), nekada samo na enzime uključene u razgradnju toksičnih materija, a nekada na obe kategorije (na stranu što postoji još nebrojeno mnogo enzima koji nemaju veze ni sa jednim ni sa drugim).
    • Razgradnja toksičnih materija” tj. “detoksifikacija” su opet široki pojmovi: da li misli na rad bubrega (koji imaju glavnu ulogu u “detoksifikaciji”, ali uglavnom bez korišćenja enzima), jetre (koja ima najveću enzimsku mašineriju za “detoksifikaciju”), na uklanjanje toksičnih materija iz svake pojedinačne ćelije (autofagiju), ili na što brže uklanjanje fekalnih materija od nedovoljno svarene hrane, na čemu insistira?
    • Ovo poslednje odaje neznanje: nedostatak digestivnih enzima i nedovoljno svarena hrana su povezani sa dijarejom, što će, ako išta, ubrzati uklanjanje fekalnih materija iz digestivnog trakta. I zaista, enzimi pankresa se često daju pacijentima sa hroničnim pankreatitisom i onima kojima je uklonjen pankreas, u svrhu boljeg varenja i sprečavanja dijareje. Za brže uklanjanje fekalnih materija iz kolona delotvornija su laksativna sredstva i klistiri — sredsva sa kojima je “klasična” medicina dobro upoznata.
  • Bukvalna prodaja suplemenata na kraju snimka: ovaj video je čista promocija, ali to ne shvatate do samog kraja, kada ste već čuli “ličnu priču jedne doktorke o njenoj borbi sa (nekakvom, nejasno deifinisanom) bolešću člana porodice” . Što je, meni bar, neiskreno: gledalac se emotivno otvori da čuje iskrenu priču, a dobije marketing.
  • Protivnik sam suplemenata. Nedovoljno su regulisani — u mnogim zemljama nisu regulisani uopšte — i ne možete biti sigurni da je sastav sa etikete isti kao onaj u boci. Na stranu to što u najvećem broju slučajeva nema dokaza ni da bi vam sastav sa etikete pomogao.
  • Pobornik sam dobre i raznovrsne ishrane i tradicionalnih poljoprivrednih metoda (tj. protiv industrijske proizvodnje namirnica), ali to je duža priča.

Nadam se da će vam ovo biti od pomoći.

Pozdrav,

— Miloš


  1. Preciznije: korišćenje titule iz “klasične” medicine u svrhu njenog diskreditovanja. Sa tim u vezi — koleginica mora da je imala puno sreće u dotadašnjoj karijeri ako je shvatila ograničenja medicine tek kada joj se član porodice razboleo. Ja i svi drugi lekari koje znam sa ograničenjima se srećemo svakog radnog dana, od samog početka bavljenja kliničkom medicinom. 


Ptice

Lepa stvar sa imanjem dece školskog uzrasta je što možete učiti od njih. D1 (8.9) je tako, između Zelde i Avatara, počela da zanima i ornitologija.

Da ste me pre tri godine pitali koje ptice se najčešće viđaju u Vašingtonu rekao bih bez previše razmišljanja: kao i u svakom velikom gradu, golub i vrabac, uz po kojeg (američkog) crvendaća i dve vrane koje vise na krovu zgrade naspram naše. Ovo, naravno, nije tačno: mom netreniranom oku svaka ptica manja od crvendaća bila je vrabac a svaka veća od njega golub ili vrana. Sa dvogledom u jednoj ruci i priručnikom u drugoj naučili smo da crvendaća, u stvari, ima najviše, zatim evropskih čvoraka1, tek onda vrabaca i golubova, ali i sasvim dovoljno kardinala, plavih šojki2, ptica rugalica, detlića (više od jedne vrste!), dvobojnih senica, beloprskih brgljeza, crvenorepih jastrebova, kućnih zeba, žalosnih grlica, velikih plavih čaplji, ovog čuda kako god da se zove… I sve to na 15 minuta šetnje po kraju.

I onda D1 pita kakve su ptice u Srbiji, i ja — opet bez razmišljanja — kažem da su mnogo manje raznovrsne, i da sam u njenim godinama viđao samo golubove, vrane, i po kojeg vrapca. Ali da li je tako? Jer, sasvim sigurno nisam sa 8-9 godina šetao Jagodinom sa ciljem da upoznam leteću faunu, a i da jesam ne bih znao šta gledam, a i da sam znao ne bih se nakon skoro 30 godina bilo čega od toga sećao, a i da se sećam, pa, koje su šanse da su stvari u Srbiji ostale iste?

Ovo, naravno, ne važi samo za ptice. Pitajte me da uporedim bilo šta u Americi sa Srbijom i problem je isti: poređenje mogu da napravim samo sa Srbijom od pre 10-20 godina, u kontekstu sebe od pre 10-20 godina, i sa dodatnom izmaglicom sećanja preko svega. Bolje poređenje, ali opet nesavršeno, je sa novijim iskustvima ljudi u Srbiji, ali oni nisu ja, a i da jesu, iskustvo nije isto što i izveštaj o iskustvu, a i da jeste, moje shvatanje tog izveštaja nije isto što i sam izveštaj. Zato se trudim da takva poređenja uopšte i ne pravim.

A ako želite kontinuiranu epistemiološku krizu, imajte decu.


  1. Priča o tome kako je evropski čvorak postao tako raširen u Americi je poučna. 

  2. Verovaću Vikipediji da se zaista tako zove, ali će za mene uvek biti blue jay

© Miloš Miljković. Napravljeno uz pomoć Pelican-a. Dizajn Giulio Fidente na github-u.